Sadašnji jad i beda u srpskom društvu nisu samo produkt vlasti Aleksandra Vučića. Ovo je samo finale osionog i nadobudnog razvoja pojedinaca koji vladaju, ili su vladali Srbijom, ili nekim opštinama i gradovima.
Nikako ne smemo ovo stanje posmatrati kao jedinstveno, ili kao izolovano, već je ono kulminacija političkih promašaja iz prošlosti, bolesnih ambicija pojedinaca i neobaveštenosti glasača. Osim loše obaveštenosti, ima dosta neobrazovanja i gluposti, ali tako je u svim zajednicama. Uvek ćete imati one koji sa manjkom pameti samo znaju da hodaju, da se prehranjuju i razmnožavaju, ali njihov glas važi kao i svaki drugi. Demokratija je u teoriji dobro zamišljena, ali praksa je nešto sasvim drugo.
Podsetimo se antičkih filozofa Sokrata i Platona, čiji se životni vek preklapao oko 4. veka pre nove ere, i Platonovih reči da dok god tri čobana mogu da preglasaju njega i Sokrata, on u demokratiju neće verovati. Danas to deluje veoma ružno, ali je on tada mislio da njihove mogućnosti razumevanja, interesovanja i razmišljanja oko vođenja države nisu iste kao kod ljudi koji su obrazovaniji i bolje upućeni, odnosno bliži toj materiji. Sokrat je smatrao da politiku treba zasnivati na stručnosti, kao što je to slučaj sa medicinom. Niko ne bi dozvolio nekom popularnom, a nestručnom, da ga leči, nego bi tražio onog ko zna. Tako je i sa politikom.
Kada smo kod glasača, svaka vlast se trudila da unutrašnjost Srbije bude medijski ograničena i indoktrinirana porukama koje šalju ovi odozgo. Takav glasač je podložan lažima, a srpski glasač je neko ko je oduvek verovao državi. Prosečan Srbin ima želju da državu personifikuje, i u tu svoju personifikaciju gleda kao u Boga. Tako smo i došli u situaciju da nam je Tito bio i otac i majka, da je Slobodan Milošević bio mudar lider. U poslednjoj epizodi srpske gluposti stigli smo do toga da je Vučić patriota, da je nepogrešivi komandant, istovremeno rusofil i Evropejac. U isto vreme je doktor i ekonomista, i mnogo njih prihvata da on zna bolje od majke koliko je bio težak kada se rodio. To nas je i dovelo do situacije da jedan deo penzionera veruje da im Vučić daje penzije i novčanu pomoć iz svog džepa. Na sreću, i njih je sve manje.
Njegov lik i delo će veoma brzo opet biti na ispitu. Izbori u Kosjeriću i Zaječaru su, ne samo dan „D“ buduće slike političkih prilika u Srbiji, nego su i odsudan faktor u sujeti srpskog vladara. Koliko mu je stalo do pobede, i koliko misli da njegovi lokalni predstavnici ništa ne vrede, ogleda se u stavljanju svog imena kao nosioca liste i svoje slike ispred lokalnih kandidata.
Ovaj potez je dvosekli mač koji je sam sebi pripremio, a šta god da se dogodi, on je izgubio. Jedna strana ga mora poseći. Ukoliko pobedi, moraće dobro da razmisli koliko je novca utrošeno da bi se dobio, ili „privoleo“, svaki glas u te dve opštine. Analiza njegovog tima pokazaće da bez vojske sa strane, a i iz naše Grocke takođe, u tim opštinama ne bi dobio baš mnogo. Možda će mu sujeta biti zadovoljena, ali realnost će biti drugačija. Analiza bi pokazala da na parlamentarnim izborima ne bi mogao da ima ovako masovan para-aktivizam jer bi svi „aktivisti“ morali da se vrate u svoje matične opštine. U tako raštrkanoj formaciji jedini način da se dođe do glasova bio bi teško kupovanje istih, ali cene su skočile. Ovo što imamo priliku da čujemo kako se kreće glas na tržištu prevazilazi zdravu pamet. Naravno da je ovako nešto ovom sistemu moguće servisirati kada je mali uzorak od samo dve opštine, ali izbori širom Srbije, odnosno istovremeni izbori u preostalim opštinama, koštali bi toliko da bi mnogi „donatori“ bankrotirali. Naravno, to za njega nije bitno jer je bitna sujeta i bitno je prividno sačuvati obraz pred svojim članstvom kako bi ih još malo držao na okupu.
Ako izgubi bar u jednoj opštini, od ove dve, on je završio karijeru. On to zna i zato će se „boriti“ na sve načine da bar još malo ostane na poziciji i da zadrži uzde. Ima tu još razloga zbog kojih mu je potrebno vreme. Moraju se ispuniti obećanja koja je dao, a neka od njih su, često od njega spominjani, EKSPO i Jadar.
Ako izgubi kao nosilac liste, bar u jednoj opštini, to će biti signal svim njegovim „prijateljima“ da on više nije „ono“ što je bio i eskaliraće, već sada osetno, distanciranje od njega i svega što on predstavlja. Kada prva iskra zapali mali plamen, požar je neminovan. On to zna i zato se i ponaša drsko i osiono kada priča o većinskom delu Srbije i građanima koji mu sve više okreću leđa. Do 2017, pa možda i do 2018. godine, on je bio solidan i može se reći dovoljno dobar, ali odjednom se sve okrenulo. Zašto se okrenuo, to će vreme pokazati, ili neka nezavisna politička, pravosudna analiza ili zdravstvena opservacija. Možda ni jedno od toga. Možda smo svi mi ludi pa ne razumemo tu veličinu i požrtvovanost. Možda smo mi u krivu, ali jedno je jasno, a to je da standard opada i da slobode ima sve manje.
Incidenti na završenim projektima za koje je važila tajnost u javnim nabavkama su sve češći i češći. Sve se više koriste neki maskirani momci koji su stacionirani oko njega i njegovog radnog mesta. Tako je bilo u jednom periodu vladavine Slobodana Miloševića sve dok sistem nije pukao iznutra pod svakodnevnim pritiskom javnosti i savesnih delova tog istog sistema. Tako su se i stvorili uslovi za uspeh petooktobarske revolucije. Mislite o tome.
Goran Pekarski
Naslovna: Ilustracija: Žig info- veštačka inteligenicja
