Погледате цене у нашим продавницама. Онда, чисто из радозналости или мазохизма, погледате цене на „трулом Западу“. Упоредите. Затим погледате свој банковни рачун након плате и онај просечни у Немачкој или Аустрији. И ту стаје свака логика. Остаје само једно, есенцијално питање које себи постављамо сваког дана у тишини свог дома: Како смо ми уопште живи?
Ово питање постаје још теже када упалимо телевизор, где нам вођа и његов ехо-систем већ деценију објашњавају како живимо у историјском максимуму, у епохи каква никада виђена није. И ту долазимо до највећег парадокса модерне Србије – убедити огроман део становништва да је стварност оно што виде на екрану, а не оно што осећају у новчанику и стомаку. Како? Одговор је болан, али једноставан. За његове заиста никада није било боље. Док се обичан грађанин бори да састави први и последњи у месецу, енормно богаћење појединаца везаних за владајућу структуру постало је највидљивији пројекат „напретка“.
Не морамо ићи даље од сопственог дворишта. Узмимо за пример само нашу општину Гроцка. Шта се то суштински променило набоље у последњих десет година? Где су те инвестиције о којима слушамо? Где су нови, квалитетно изграђени путеви који се не распадну после прве зиме? Где су фабрике које раде и запошљавају наше људе под достојанственим условима? Одговор је – нема их.
Али зато имамо нешто друго. Имамо прљавије улице, запуштеније паркове, осећај општег хаоса где се више не зна „ко коси, а ко воду носи“. Чини се да је наша општина, као и већи део Србије, постала слика и прилика система који се распада по свим шавовима. Све оно што је годинама урушавано – институције, владавина права, осећај заједништва и одговорности – сада долази на наплату. Ми не живимо напредак; ми жањемо последице.
Критиковати власт је лако и неопходно, али шта је са нама? Шта је са онима који све ово гледају и ћуте? Још горе, шта је са онима који активно подржавају ову илузију? Да ли је страх од губитка посла у јавном сектору јачи од инстинкта за преживљавањем сопствене деце? Да ли је сендвич заиста постао коначна цена достојанства? А можда највећу одговорност сносе они неутрални, они који окрећу главу говорећи „не занима ме политика“. Управо та апатија је кисеоник који овај систем одржава у животу.
Ипак, у свеопштем сивилу, као да се појављују пукотине на фасади. Студентска буна, ма колико је медијски игнорисали, и даље тиња и показује да постоји део друштва који није спреман да се преда. Истовремено, све је очигледније да владајућа странка више не може тако лако да скупи масу за своје контраскупове. Аутобуси су све празнији, а лица на тим окупљањима све безизражајнија.
То нас доводи до коначног питања: хоћемо ли преживети? Колико ће нас још отићи одавде у потрази за нормалним животом, остављајући празан простор? А тај простор се већ попуњава. На последњим снимцима страначких окупљања видели смо и неки нови СНС. Видели смо раднике из Непала, Бангладеша и других далеких земаља, доведене да попуне редове и створе привид масовности.
И у том призору лежи најцрња иронија. Уколико се овако настави, они ће заиста постати „Будућност Србије“. Не зато што смо ми ксенофобични, већ зато што ће Србија, оваква каква је, постати место из којег се одлази, а у које се долази само по нужди. То је будућност коју нам спремају – земља јефтине радне снаге и скупих бајки. На нама је да одлучимо да ли ћемо бити неми посматрачи сопственог нестанка.
Жељко Маторчевић
Нсловна: Илустрација: Жиг инфо/ вештачка интелигенција
