Pogledate cene u našim prodavnicama. Onda, čisto iz radoznalosti ili mazohizma, pogledate cene na „trulom Zapadu“. Uporedite. Zatim pogledate svoj bankovni račun nakon plate i onaj prosečni u Nemačkoj ili Austriji. I tu staje svaka logika. Ostaje samo jedno, esencijalno pitanje koje sebi postavljamo svakog dana u tišini svog doma: Kako smo mi uopšte živi?
Ovo pitanje postaje još teže kada upalimo televizor, gde nam vođa i njegov eho-sistem već deceniju objašnjavaju kako živimo u istorijskom maksimumu, u epohi kakva nikada viđena nije. I tu dolazimo do najvećeg paradoksa moderne Srbije – ubediti ogroman deo stanovništva da je stvarnost ono što vide na ekranu, a ne ono što osećaju u novčaniku i stomaku. Kako? Odgovor je bolan, ali jednostavan. Za njegove zaista nikada nije bilo bolje. Dok se običan građanin bori da sastavi prvi i poslednji u mesecu, enormno bogaćenje pojedinaca vezanih za vladajuću strukturu postalo je najvidljiviji projekat „napretka“.
Ne moramo ići dalje od sopstvenog dvorišta. Uzmimo za primer samo našu opštinu Grocka. Šta se to suštinski promenilo nabolje u poslednjih deset godina? Gde su te investicije o kojima slušamo? Gde su novi, kvalitetno izgrađeni putevi koji se ne raspadnu posle prve zime? Gde su fabrike koje rade i zapošljavaju naše ljude pod dostojanstvenim uslovima? Odgovor je – nema ih.
Ali zato imamo nešto drugo. Imamo prljavije ulice, zapuštenije parkove, osećaj opšteg haosa gde se više ne zna „ko kosi, a ko vodu nosi“. Čini se da je naša opština, kao i veći deo Srbije, postala slika i prilika sistema koji se raspada po svim šavovima. Sve ono što je godinama urušavano – institucije, vladavina prava, osećaj zajedništva i odgovornosti – sada dolazi na naplatu. Mi ne živimo napredak; mi žanjemo posledice.
Kritikovati vlast je lako i neophodno, ali šta je sa nama? Šta je sa onima koji sve ovo gledaju i ćute? Još gore, šta je sa onima koji aktivno podržavaju ovu iluziju? Da li je strah od gubitka posla u javnom sektoru jači od instinkta za preživljavanjem sopstvene dece? Da li je sendvič zaista postao konačna cena dostojanstva? A možda najveću odgovornost snose oni neutralni, oni koji okreću glavu govoreći „ne zanima me politika“. Upravo ta apatija je kiseonik koji ovaj sistem održava u životu.
Ipak, u sveopštem sivilu, kao da se pojavljuju pukotine na fasadi. Studentska buna, ma koliko je medijski ignorisali, i dalje tinja i pokazuje da postoji deo društva koji nije spreman da se preda. Istovremeno, sve je očiglednije da vladajuća stranka više ne može tako lako da skupi masu za svoje kontraskupove. Autobusi su sve prazniji, a lica na tim okupljanjima sve bezizražajnija.
To nas dovodi do konačnog pitanja: hoćemo li preživeti? Koliko će nas još otići odavde u potrazi za normalnim životom, ostavljajući prazan prostor? A taj prostor se već popunjava. Na poslednjim snimcima stranačkih okupljanja videli smo i neki novi SNS. Videli smo radnike iz Nepala, Bangladeša i drugih dalekih zemalja, dovedene da popune redove i stvore privid masovnosti.
I u tom prizoru leži najcrnja ironija. Ukoliko se ovako nastavi, oni će zaista postati „Budućnost Srbije“. Ne zato što smo mi ksenofobični, već zato što će Srbija, ovakva kakva je, postati mesto iz kojeg se odlazi, a u koje se dolazi samo po nuždi. To je budućnost koju nam spremaju – zemlja jeftine radne snage i skupih bajki. Na nama je da odlučimo da li ćemo biti nemi posmatrači sopstvenog nestanka.
Željko Matorčević
Nslovna: Ilustracija: Žig info/ veštačka inteligencija
