Прође један велики хришћански празник, нама драги Ускрс, или тачније Васкрс. Међу грађанима весело. Сви смо фарбали јаја и куцкали се, или тачније туцали се, са јајима.
Овај велики празник који славе сви хришћани, подсетио нас је на лепоту одрастања, живљења и наше грешности. Сетили смо се да треба волети ближњег свог. Васкрс нас је подсетио да не смемо да крадемо и да не смемо пожелети ништа туђе. Не смемо зло мислити ни злу се радовати, али не смемо ни лагати, ни олајавати.
Леп празник који открива и подсећа нас смртнике на много тога.
Вера има своје мане, али не због саме вере, него верници, људи, имају мане па се често брка исправност вере због грешности људи. Када обичан човек, верник, чини разне глупости које нису у складу са православним учењем, онда то оставља трага на њему и њему блиској околини, али када црквени великодостојници, не дај Боже, крше оно што нама проповедају, онда је то веома лоше и могла би бити велика порука која љуља поверење у саму цркву. То би довело до пуцања темеља саме вере због оних који раде супротно од онога што траже од нас и чему нас уче.
Очигледан пример бацања сумње на оно чему нас црква учи из општег градива Православља је и посета Порфирија Русији, односно председнику Путину. Интересантан наступ за који су се неки очигледно побринули да осване на друштвеним мрежама и да постане виралан. Да јавност види српску светост на делу. Имали смо прилику да видимо режимског службеника који се жали на српски народ, на српске студенте, на српску интелигенцију, на нашу децу. Онај који би требало да стане уз народ је отишао у иностранство да се жали да неки из „иностранства“ праве „обојену револуцију“. Порфирије је, уместо јаја, за Васкрс офарбао револуцију. Ону исту револуцију која је побеђена и која не постоји. Да ли он зна да није лепо не говорити истину. То је један од смртних грехова. Душе и гаража од 200 квадрата би спала у среброљубље.
Челник Српске православне цркве је у обавези да стане на страну народа јер црква постоји због народа. Црква живи од народа, или можда не? Можда је неко други издржава? Чему та жалопојка и тражење разумевања и помоћи од Путина. Зар није доста што су прећутали изјаву да су партизани ослободили Београд уз малу помоћ црвеноармејаца. Зар није довољно што нису реаговали на непотписан и без заглавља показан допис око употребе звучног оруђа. Зар није довољно што нам толеришу наш неодлазак на Самит БРИКС-а. Зар нам није довољно што разумеју да Вучић не сме ништа ако му Запад не дозволи. Толико разумевања за нашу млахаву политику, а ми се спуштамо још ниже. Докле? Где је дно? Која је била улога Порфирија у Русији? Какву поруку је пренео и какво разумевање је тражио. Није он тек тако отишао и тражио аудијенцију код Путина и није га овај примио без разлога, али једно је упало у очи. Дистанца која је постојала је показатељ какав је тренутни однос. Разговор се водио преко целог стола, а тај сто је огроман. Могли смо видети само осмех на лицу руског председника, али нисмо могли чути шта је рекао. Иде парада 9. маја? Видећемо да ли ће Вучић отићи? Видећемо и шта ће бити са НИС-ом и каква ће нам цена гаса бити одобрена. Видећемо какво је мишљење Русије на куповину прескупих и неадекватних Рафала од Француске. Много смо се огрешили, па ми се чини да долази време правдања и извињавања. Можда је све то почело управо овом посетом?
Српски народ је народ хришћанства. Христов народ. Издаја Христовог народа је издаја самог Исуса Христа. На дан Васкрсења Исуса који је разапет издајом Јуде десило се издајство српског, хришћанског народа. Да ли је то Јуда васкрсао?
Било како било, драго ми је да се Порфирије огласио и да је моју сумњу у његову исправност потврдио. Он није мој патријарх као што ни Вучић није мој председник.
Један је Павле !
Горан Пекарски
Насловна: Жиг инфо/вештачка интелигенција
