Zabrinuti, svako sa svojim problemima. Doduše na njihovim licima nema osmeha, nema onog svakodnevnog žagora. Ne čuje se međusoban razgovor prijatelja i komšija. To nisu isti oni ljudi koje sam nekada viđao. Vidim samo smrknuta i zabrinuta lica.
Jedna starija dama vadi svoj novčanik i prebrojava novac koji joj je ostao ,nakon kupovine na pijaci. U opštinu ulaze njeni ,,službenici“ kojima su građani ukazali poverenje.Većina od njih sama gologuzija, kao što su bili posleratni proleteri.Čuje se njihov grohotan smeh.Očigledno su zadovoljni, jer su se dočepali opštinskog budžeta.Gledam u njih pa pogledam u onu stariju damu, koja se prebrojava. Ja ne znam , da li da je osudim ili žalim. Svestan sam da je ona toj gologuziji dala svoj glas i omogućila im da upravljaju njenim životom.Verovatno tog dana nije bila gladna, dobila je sendvič. Okrivljujem sebe.Da sam joj tog dana dao dva sendviča, danas je ne bi žalio. Bila bi sita.
Ispred zgrade opštine vidim još čopor pasa koji mašu repovima oko jednog starijeg gospodina koji ih hrani. Video je da im nije podjednako podelio hranu.Pokušao je da od jednog psa uzme jedan deo, kako bi dao starijem izgladnelom psu.Čulo se oštro režanje.Prestao je da maše repom i bio je spreman da ujede gospodina koji ih je hranio.
Gledam u tu gologuziju, i u izgladnele pse. Čoveka koji ih hrani i stariju damu sa praznim novčanikom.
Razmišljam: Šta bi bilo, kada bi tim istim osobama ova dama oduzela svoj glas? Da li bi se ponašali kao i ove lutalice?
Ne,lutalice su režale a ovi su spremni da rastrgnu.
Iz te mase građana, izdvaja se jedan uspešan privrednik (koga lično nikada nisam upoznao) koji se kreće prema zgradi opštine. Ispred ga čeka čopor izgladnelih pasa, a u opštini gologuzija.
DOKLE ĆE IZDRŽATI ?
Milan Jovanović
*Lični stav autora teksta nije i mišljenje Žig infa
