Iza sedam gora, iza sedam mora, živela je Vrhovna aždaja. Jednog jutra, Aždaja se probudi, pogleda oko sebe i zavapi: – Sunce ti lebovo, gde ja živim!
Ta aždaja, sačinjena od tri četvrtine svog i jedne četvrtine biračkog tela, nemilice bljuje vatru, kao ono čudovište iz crtanog filma o Dušku Dugoušku i Simi Strahoti, koji u jednom trenutku poludi, pa drekne:
– Prestani da bljuješ vatru, znaš li ti pošto je danas ugalj?!
Strašno je, zaista, živeti iza balkanskih gora, pa još bez mora, i ujedno biti Vrhovni jednom nezahvalnom plemenu koje prosto vri od mržnje i zla. Eto, to pleme se drznulo da prozivkom ministara i Vrhovnog lično oskrnavi žrtve pale u vojnom helikopteru.
– Pročitajte Selimovićevu „Tvrđavu“, tu je lepo opisano kakav je srpski narod – poučila je aždaja takozvane hejtere, kako se moderno zovu oni što koriste mrvice slobodnog prostora da dovedu u pitanje nepogrešivost Vođe i zdrav razum sveukupne srpske vlasti.
Narod, ukratko rečeno, ne valja, saopšteno je sa najvišeg mesta, i to ne prvi put. Onomad je prozvana tzv. elita, koja vuče u propast, dok „kaži svima – Srbija ide napred!“ – uzalud pokušava da je prizove pameti i utera na put blagostanja.
Tako ti i treba, narode… To ti je hvala što ćutiš i trpiš i pomalo zalajavaš iza plota, da te ne primeti i ocinkari komšija. Što rintaš kao konj za sitne pare dok ti se sve deblje prdonje smeju kao i svakom konju i budali.
I usput ti poručuju da nema ‘leba bez motike, niti napretka bez naprednjaka.
Pitaće te starost gde ti je bila mladost i šta si u amanet ostavio svojoj deci. Pitaće te deca zašto si ih još u kolevci okovao u ropske lance i zašto nisi zarežao dok je još bilo nade. Pljunuće te i prezreti, i treba.
Neka.
Aždaja u lister-odelu bljuje vatru na sve strane, u toj vatri gore poslednji tragovi zdrave pameti, gori dostojanstvo i bedne krpe u koje smo obučeni. Dogorevaju ostaci naše budućnosti, a piroman ne staje. S njim i u vodu, i u vatru, dok ne ostanu samo prah i pepeo.
Strašno je slušati te reči koje kao da dolaze s one strane pameti. Odjekuju optužbe kako je svako ko traži odgovornost za sedam možda bespotrebnih grobova mrzitelj života i ogavni decoubica. Fukara nedostojna svetlosti kojom nas On obasjava. Ljudsko đubre koje će neminovna bolja budućnost počistiti gvozdenom metlom.
Zar vlast zaista tako pogubno deluje na neke ljude? Kojom se to psihološkom definicijom može razjasniti? Da li projekcijom, koja kaže: optužbe koje iznosite protiv drugih su u stvari optužbe protiv vas samih. Tačnije, drugima pripisujete svoje mračne namere, koje skrivate do trenutka kada ih prilepite (zamišljenom) neprijatelju.
Taj gnev koji kulja iz dana u dan sa svih mogućih televizija, i to u ogromnim količinama, dokaz je strahovite panike, ničim izazvane. I ta neskrivena mržnja koja treba da rezultira strahom onih koji se drznu da drugačije misle – šta je drugo nego odraz nemoći pred vazda oštrim i poganim jezikom srpskim.
Ne boj se, narode, seti se one narodne: ko se vrabaca boji, taj žito ne seje.
Smejte mu se svakog dana, sprdajte se sa beogradima na vodi, sa vaskrslim železarama, sa boljom budućnošću. Podsećajte ga na bahatog batu, na izmišljene firme, na lažna obećanja i arapske kule ni na nebu ni na zemlji.
Iz dana u dan ponavljajte: krivi ste za helikopter, šest heroja i petodnevnog Šahina, koji je ime dobio na dan kada je sahranjen. Krivi ste što više nismo ni ljudi, ni nacija. Krivi ste, i to je naša konačna presuda na koju nema prava žalbe.
Ne dajte mu mira. Neka vidi da je ovo naša, a ne njegova zemlja. Naterajte ga da ode odakle je došao, ne dajte mu ni korak dalje.
Ne bojte se vrapca, valja sejati. I živeti.
Milan JOVANOVIĆ, Vesti
