Neuobičajena scena sa malih ekrana: Nekoliko devojčica u mini skeču potestno uzvikuju ispred skupštine: “Tako je! Bravo kolega Luka… Bravo! Bravo! …Takooo jeee!“ I to sve na temu rodne ravnopravnosti.
Mnogima simpatičan format učešća dece u medijima kod nas koji je zaživeo nedavno i to u formi, kako i sam naziv emisije glasi, “Malog dnevnika“, dakle, svojevrsne informativne emisije koju vode i navodno uređuju deca, izazvao je popriličnu pažnju u jednoj od epizoda koja govori o Zakonu o rodnoj ravnopravnosti. Na internetu su po prikazivanju ove emisije nastala podeljena stanovišta o koristi i štetnosti ove emisije, kao i načinima zaštite dece kada se njihova prava krše.
U burnim reakcijama povodom nastupa dece u emisiji vezanoj za Zakon o rodnoj ravnopravnopravnosti se ističe da je ovo jasan primer manipulacije dece, odnosno da postoji zloupotreba dece. Međutim, ono što nedostaje jeste pre svega reakcija stručne javnosti i relevantnih institucija, kao i jasna analiza celokupne problematike.
Deca kao emiteri poruke
Svako pitanje koje se tiče dece a posebno učešća dece u medijima moramo sa izuzetnom pažnjom i odmerenošću svake reči tretirati. Dakle, moramo prvo precizno definisati naizgled jasan problem, odnosno treba razlikovati dva nivoa problema a to je nivo metoda (sam način učešća dece u datoj emisiji) i nivo sadržaja o kojem su govorili. Nerazlikovanjem ova dva nivoa problema ulazi se u grešku koji su učinili i sami autori emisije a to je da se o samom Zakonu o rodnoj ravnopravnosti raspravlja preko “leđa“ dece.
Zato prvo postavljamo pitanje metoda, odnosno da li način učešća dece u spornom “prilogu“ u “Malom dnevniku“ predstavlja zloupotrebu dece. Zloupotreba dece se definiše kao “svaki oblik fizičkog i/ili emocionalnog zlostavljanja, seksualnu zloupotrebu, zanemarivanje ili nemaran postupak, kao i komercijalnu ili drugu eksploataciju, što dovodi do stvarnog ili potencijalnog narušavanja zdravlja deteta, njegovog preživljavanja, razvoja ili dostojanstva u okviru odnosa koji uključuje odgovornost, poverenje ili moć.“ (Zaštita deteta od zlostavljanja i zanemarivanja – Primena opšteg protokola, grupa autora, 2011. god). Mogli bismo reći da u ovom slučaju imamo primer političke eksploatacije dece i nemarno ponašanje, međutim čini se da je to ipak neprecizno kategorisanje. Ono što je jasno, i onima bez diplome pravnog fakulteta i dugogodišnjeg rada u oblasti zaštite dece, da se ovde radi o kršenju dečjih prava zagarantovanih Konvencijom o pravima deteta kao i kršenju dogovorenih normi Kodeksa deca i mediji.
Tendencija pridruživanja Evropskoj uniji nas dovodi u situaciju da ne samo da moramo prilagoditi zahtevima EU zakonske normative, pravila poslovanja, diplomatske odnose, itd. već i opšti sistem vrednosti. Šta to konkretno znači? To znači da je neophodno javno propagiranje stilova života, kao i običajnih pravila koji su po ukusu Evropske zajednice (homoseksualne zajednice i brakovi, rodna ravnopravnost, polna opredeljenost i sl.) a u potpunoj suprotnosti sa vladajućim sistemom vrednosti u našoj zemlji (porodični sistem, ravnopravnost polova, biološki integritet). Pored navedenog, insistira se na što većem vršenju neposrednog uticaja na svest dece o sebi i svetu u skladu sa navedenim evropskim vrednostima uz što veće uključivanje dece u promociju takvih vrednosti. Celokupna problematika se uz to uvija u raznovrsnost tumačenja članova Konvencije o pravima deteta posebno koja se tiču slobode izražavanja mišljenja, učestvovanja u odlučivanju o pitanjima koja ih se tiču, zatim približavanje tematike jeziku deteta. Jasno je da tome svemu nema mesta u slučaju ovog dečjeg “priloga“ – deca su izgovarala napamet naučen tekst, ne razumevajući često ni suštinu onoga što govore, učena su da pritom glumom izražavaju emocije koje nisu u skladu sa njihovim uzrastom (revolucionarni bunt, povici, “’hladnoća oko srca“). Dakle, deca su tretirana kao obični emiteri poruka bez davanja prava da svojim jezikom iskažu lično mišljenje.
Upravo na insistiranje organizacije Prijatelji dece Srbije a kao reakcija na sve učestalija kršenja dečjih prava u medijima napisan je i Kodeks deca i mediji. Dati Kodeks detaljnije razrađuje pitanje zloupotrebe i manipulacije dece i decom u medijima u cilju njihovog osvešćivanja i sprečavanja. Veliki broj medija su saglasni sa odredbama ovog Kodeksa i trude se da ga svakodnevno implementiraju u svoj rad. Šta nam Kodeks deca i mediji kaže:
“Mediji će, u duhu ove Konvencije, samoinicijativno i zajedno sa odgovarajućim institucijama države i društva, istraživati, komentarisati i boriti se protiv iskorištavanja i ponižavanja dece, imajući u vidu ne samo buduće nego i vreme sadašnje, ekonomsku i moralnu krizu u kojoj su deca prisiljena da prose, kradu, trguju, u kojoj su izložena izazivanju sažaljenja i samilosti građana, fizički i seksualno iskorišćavana, zloupotrebljavana u propagandne, pa i političke svrhe.“ Zatim, “dete se neće izlagati mogućim opasnostima pred kojima se može naći u situacijama kada njegov iskaz može biti zloupotrebljen sa bilo čije strane“. Nama je najvažniji, u ovom slučaju, član 13. koji kaže: Svaki intervju sa decom zahteva posebnu pažnju. Decu ne treba ispitivati o privatnim stvarima porodice, niti o stvarima koje mogu prevazilaziti njihovu sposobnost rasuđivanja.“. Sve navedeno, dakle, upućuje da u slučaju učešća dece u ovoj emisiji imamo jasan primer kršenja dečjih prava, manipulacije dece i klasičan primer zloupotrebe u političke i propagandne svrhe.
Sredstvo iznad cilja?
Ovde dolazimo do drugog nivoa problema, naime do problema sadržaja emisije i njenog cilja? Šta je postignuto ovim video materijalom? Očito je bio cilj da se promoviše Zakon o rodnoj ravnopravnosti, međutim način na koji je to učinjeno takođe predstavlja vid manipulacije publike. Sadržaj zakona je predstavljen kroz samo par članova zakona koja su inače opšteprihvaćeni i za koja u Srbiji već postoji regulativa. Nigde nisu (u široj javnosti) navedeni i ostali članovi zakona a koji se tiču promovisanja mnogostrukosti i višeslojnosti ljudskih identiteta i tačnog prikaza istopolne seksualno-emotivne orijentacije, transrodnosti, transpolnosti i interseksualnosti, usvajanje dece u istopolnim brakovima kao i učenje o tome u školama. Dakle, ovde postoji i primer manipulacije gledaocima (odraslima i decom) kao i učesnicima emisije. Takođe, sadržaj je predstavljen pojednostavljeno, jezikom deteta i uz učešće dece što ga čini prihvatljivijim i razumljivijim bez podsticanja na jasnu analizu i kritičko razmatranje. Dakle, sve je to ustvari reklama (kao i za bilo koji proizvod – predstavljene su pozitivne strane, sakrivene negativne, lepo i jednostavno prezentovano). Niti su deca-učesnici, niti gledaoci, dobili sve relevantne informacije o datom zakonu a to je i dovelo do jasnog primera manipulacije i zloupotrebe.
U kritici emisije najviše se naglašavao problem sadržaja o kome deca govore pri čemu su prava dece opet stavljena u drugi plan. Samim tim, i oni koji staju u odbranu dece čine istu grešku i preko kritike reklamiraju stavove protiv samog zakona a ne protiv zloupotrebe dece. Pitamo se ko će stvarno zaštititi decu? Ko je odgovoran, odnosno ko će sankcionisati ovakav primer zloupotrebe dece? Jasno je da odgovornost ima medijska kuća, urednik i autor emisije, pogotovo kada je u pitanju javni servis, ali kada postoji pristanak roditelja, ko odlučuje da je neki sadržaj neprikladan i predstavlja jasnu manipulaciju? Državni organi (ministarstva, agencije, koordinaciona tela ) su očito nalogodavci kreiranja ovakvih emisija i daju jasne smernice ka njihovom produkovanju, pa se samim tim na njih ne možemo osloniti. Ako se uzme u obzir da je ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović posebno određena od strane Vlade Srbije da se kroz koordinaciono telo za rodnu ravnopravnost zalaže za promociju Zakona o rodnoj ravnopravnosti, sve postaje (ne)jasno. Treba istaći i podatak da je ona lično dala saglasnost u projektu podizanja dalekovoda iznad osnovne škole i vrtića u Vinči koje pohađa 3500 dece. Dakle, ona je osvedočena u brizi o zdravlju i pravima deteta. Sumnjamo da bi i vodeći organi Evropske unije imali razumevanja za ovaj problem, možda da je emisija o tradicionalnim vrednostima u Srbiji u kojoj glume deca, ali u ovom slučaju oni su nalogodavci našim nalogodavcima i samim tim podržavaju ovakvo učešće dece u televizijskim programima. Najgore u svemu je to što i jedna i druga strana ističu da su oni ti koji brinu o deci.
Na kraju, jedno se slažemo – i nama je hladno oko srca…
Branka Babović, pedagog
