Док слушам најновију изјаву председника Српске напредне странке, господина Милоша Вучевића, како са дубоким саосећањем говори о томе како се председник Вучић осећао због протеста у Новом Саду, поредећи то са болом његових предака којима су усташе палиле куће током Другог светског рата, у мени се мешају мучнина, бес и једно врло конкретно питање.
Питање гласи: О којим тачно паликућама и о којим тачно усташама говорите, господине Вучевићу?
Јер, мом колеги, новинару Милану Јовановићу из Гроцке, кућу нису запалиле никакве усташе из прошлости. Запаљена му је до темеља, са свим успоменама и имовином, у децембру 2018. године. У тој кући је умало изгорела и његова супруга. Налогодавац тог злочина, како је суд (додуше неправоснажно, али ипак) утврдио, није био никакав усташки потомак, већ ваш партијски колега и истакнути функционер, тадашњи председник општине Гроцка и члан Главног одбора СНС-а, Драгољуб Симоновић.
И мени, господине Вучевићу, док сам радио свој посао и извештавао о корупцији локалних моћника, нос нису сломили никакви фашисти из читанки. Напали су ме људи из криминогеног миљеа повезаног са вашом партијском структуром у Гроцкој.
Дакле, када говорите о паљењу кућа и насиљу, реторика коју користите је застрашујуће идентична ономе што смо ми из „Жиг инфа“ доживели. Разлика је само у томе што је ваша бол метафоричка, а наша је била стварна, опипљива и умало фатална. Наша кућа је заиста горела. Наше главе су заиста биле разбијене. А починиоци нису били неки митски непријатељи српства, већ људи са именом, презименом и – што је најважније – партијском књижицом Српске напредне странке.
Па се човек запита, да ли је господин Вучевић, говорећи о „усташама“, заправо мислио на кадрове сопствене странке? Да ли је то некаква несвесна спознаја о природи режима који представља, где се критичарима власти пале домови, а они који то раде се штите до крајњих граница?
И немојмо се заваравати. Драгољуб Симоновић је ухапшен и процесуиран тек након огромног и упорног притиска новинарских удружења и, пресудно, међународне заједнице. Тада су амбасаде и европски званичници схватили да је ватра дошла до прага. Данас, међутим, та иста међународна заједница ћути. Ћуте док се демократија у Србији урушава, док се медији гуше, а насиље постаје легитимно средство политичке борбе.
Њихово ћутање је језиво и подсећа на оно историјско ћутање док је Хитлер, у савезу са тадашњим Совјетским Савезом, комадао Пољску, а пре тога анектирао Чехословачку. Европа је тада мислила да умилостивљавањем агресора купује мир за себе. Нису схватали да само хране звер која ће ускоро закуцати и на њихова врата.
Историја нас учи да се зло, ако му се не супротставиш на време, увек врати по још. Ватра која је спалила кућу Милана Јовановића није угашена. Она и даље тиња, распиривана оваквом реториком владајуће странке, која од себе прави жртву док истовремено производи стварне жртве. И ако Европа настави да жмури, та ватра би могла да запали много више од једне новинарске куће у Гроцкој. Могла би да запали и саму идеју о демократији и слободи на њиховом прагу.
А ми, ми само радимо свој посао. И наставићемо, упркос свему. Јер ако ми ућутимо, онда су заиста победили. Не усташе, већ они који се њиховом реториком данас служе.
Жељко Маторчевић
