Dok slušam najnoviju izjavu predsednika Srpske napredne stranke, gospodina Miloša Vučevića, kako sa dubokim saosećanjem govori o tome kako se predsednik Vučić osećao zbog protesta u Novom Sadu, poredeći to sa bolom njegovih predaka kojima su ustaše palile kuće tokom Drugog svetskog rata, u meni se mešaju mučnina, bes i jedno vrlo konkretno pitanje.
Pitanje glasi: O kojim tačno palikućama i o kojim tačno ustašama govorite, gospodine Vučeviću?
Jer, mom kolegi, novinaru Milanu Jovanoviću iz Grocke, kuću nisu zapalile nikakve ustaše iz prošlosti. Zapaljena mu je do temelja, sa svim uspomenama i imovinom, u decembru 2018. godine. U toj kući je umalo izgorela i njegova supruga. Nalogodavac tog zločina, kako je sud (doduše nepravosnažno, ali ipak) utvrdio, nije bio nikakav ustaški potomak, već vaš partijski kolega i istaknuti funkcioner, tadašnji predsednik opštine Grocka i član Glavnog odbora SNS-a, Dragoljub Simonović.
I meni, gospodine Vučeviću, dok sam radio svoj posao i izveštavao o korupciji lokalnih moćnika, nos nisu slomili nikakvi fašisti iz čitanki. Napali su me ljudi iz kriminogenog miljea povezanog sa vašom partijskom strukturom u Grockoj.
Dakle, kada govorite o paljenju kuća i nasilju, retorika koju koristite je zastrašujuće identična onome što smo mi iz „Žig infa“ doživeli. Razlika je samo u tome što je vaša bol metaforička, a naša je bila stvarna, opipljiva i umalo fatalna. Naša kuća je zaista gorela. Naše glave su zaista bile razbijene. A počinioci nisu bili neki mitski neprijatelji srpstva, već ljudi sa imenom, prezimenom i – što je najvažnije – partijskom knjižicom Srpske napredne stranke.
Pa se čovek zapita, da li je gospodin Vučević, govoreći o „ustašama“, zapravo mislio na kadrove sopstvene stranke? Da li je to nekakva nesvesna spoznaja o prirodi režima koji predstavlja, gde se kritičarima vlasti pale domovi, a oni koji to rade se štite do krajnjih granica?
I nemojmo se zavaravati. Dragoljub Simonović je uhapšen i procesuiran tek nakon ogromnog i upornog pritiska novinarskih udruženja i, presudno, međunarodne zajednice. Tada su ambasade i evropski zvaničnici shvatili da je vatra došla do praga. Danas, međutim, ta ista međunarodna zajednica ćuti. Ćute dok se demokratija u Srbiji urušava, dok se mediji guše, a nasilje postaje legitimno sredstvo političke borbe.
Njihovo ćutanje je jezivo i podseća na ono istorijsko ćutanje dok je Hitler, u savezu sa tadašnjim Sovjetskim Savezom, komadao Poljsku, a pre toga anektirao Čehoslovačku. Evropa je tada mislila da umilostivljavanjem agresora kupuje mir za sebe. Nisu shvatali da samo hrane zver koja će uskoro zakucati i na njihova vrata.
Istorija nas uči da se zlo, ako mu se ne suprotstaviš na vreme, uvek vrati po još. Vatra koja je spalila kuću Milana Jovanovića nije ugašena. Ona i dalje tinja, raspirivana ovakvom retorikom vladajuće stranke, koja od sebe pravi žrtvu dok istovremeno proizvodi stvarne žrtve. I ako Evropa nastavi da žmuri, ta vatra bi mogla da zapali mnogo više od jedne novinarske kuće u Grockoj. Mogla bi da zapali i samu ideju o demokratiji i slobodi na njihovom pragu.
A mi, mi samo radimo svoj posao. I nastavićemo, uprkos svemu. Jer ako mi ućutimo, onda su zaista pobedili. Ne ustaše, već oni koji se njihovom retorikom danas služe.
Željko Matorčević
