Игра лудог и збуњеног се наставља, само што су, и луд и збуњен, овога пута на истој страни власти. Са друге стране су студенти и интелигенција. Они нису збуњени, а понајмање луди, и тачно знају шта неће, а из тога се јасно види шта хоће. Неће овакав систем и неће овакву власт. Хоће државу вредну живота паметних и пристојних људи. Хоће државу у којој је закон једнак за све. Хоће државу у којој не влада партократија, непотизам или кумовске везе.
Да би се небитном показало колико је стварно небитан, студенти су се упутили бициклима у Стразбур. Наравно да је тај потез, за власт, био неочекиван и настала је паника. Како се томе супротставити и како томе парирати? Сетиле се умне главе како су на окупљање студената у Београду одговорили „Ћацилендом“, тако да и овом бициклистичком маратону морају одговорити некаквим маратоном. Неко је предложио да се у Београд, из унутрашњости, довезе омладина на бициклима, али нису успели да пронађу довољно јединки које знају да држе равнотежу на велосипеду, па се прешло на крајеве у којима нема других медија осим режимских. Наравно, на Косову нема шта друго да се чује осим српско-режимске и Куртијеве сепаратистичке пропаганде. Кренули одоздо неки „пешаЋАЦИ“, али некако немушто. Знају да скандирају и да се деру, али комуникација са медијима је некако закржљала. Знају да им је нешто речено и да треба нешто да кажу, али не могу да се сете шта. Не треба им замерити, јер да су мало умнији, не би били малоумни.
На бицикл не смеју, јер је то справа за оне који знају бар равнотежу да држе, али им се ни пешке не мили, па ће мало одглумити. Мало пјехе, а више аутобусом. Ноћ у хотелу крај пута, јер нису довољно стимулисани да би спавали напољу.
Нису долазили у Београд са Косова када су им наметнули косовска документа? Нису пешачили ни када су им узели, и наметнули нови, позивни број. Ни због губитка српске валуте нису кренули код Вучића. Ни због таблица, граничних прелаза и Газивода нису се упутили ка Београду. Сада су осетили патриотски набој, па кренули да дају подршку оном који их је већ једном позвао да га исто тако подрже, и док су се дивили чарима Београда уз сендвич и флашицу воде, Шиптари су заузимали све српске институције.
Успео је Вучић да доведе у питање мој однос према прекодринској „браћи“. Тачније, према једном делу — онима који су дошли у Србију да нама овде покажу како је Вучић вредан пажње и поштовања, и после тога одоше назад, а њега нам овде оставише. Што га не одведоше кад им толико ваља?
Успео је Вучић да доведе у питање и мој однос према овима са Косова. Бар према оваквима као ових 180 тужних. Јесу ли нам они браћа? Да ли је Косово срце Србије или треба да буде неки позадински доњи део леђа? После овог квази ходочашћа ка њиховом свецу Вучићу, они ће се вратити свом Куртију. Оно чиме су мотивисани понеће са собом назад, али да ли је то хвала онима који су се жртвовали на Кошарама 1999. или на неким другим положајима? Да ли су икада ови схватили да се за то Косово, које је сада очигледно поклонњено, борило и да се за Косово гинуло, и то баш онда када је садашњи председник био министар у влади?
Тужно је шта је један човек успео да уради за пола деценије. Уништио систем, приватизовао власт и активно разара све везе међу браћом… Докле бре?
Горан Пекарски
Насловна: Ало
