Igra ludog i zbunjenog se nastavlja, samo što su, i lud i zbunjen, ovoga puta na istoj strani vlasti. Sa druge strane su studenti i inteligencija. Oni nisu zbunjeni, a ponajmanje ludi, i tačno znaju šta neće, a iz toga se jasno vidi šta hoće. Neće ovakav sistem i neće ovakvu vlast. Hoće državu vrednu života pametnih i pristojnih ljudi. Hoće državu u kojoj je zakon jednak za sve. Hoće državu u kojoj ne vlada partokratija, nepotizam ili kumovske veze.
Da bi se nebitnom pokazalo koliko je stvarno nebitan, studenti su se uputili biciklima u Strazbur. Naravno da je taj potez, za vlast, bio neočekivan i nastala je panika. Kako se tome suprotstaviti i kako tome parirati? Setile se umne glave kako su na okupljanje studenata u Beogradu odgovorili „Ćacilendom“, tako da i ovom biciklističkom maratonu moraju odgovoriti nekakvim maratonom. Neko je predložio da se u Beograd, iz unutrašnjosti, doveze omladina na biciklima, ali nisu uspeli da pronađu dovoljno jedinki koje znaju da drže ravnotežu na velosipedu, pa se prešlo na krajeve u kojima nema drugih medija osim režimskih. Naravno, na Kosovu nema šta drugo da se čuje osim srpsko-režimske i Kurtijeve separatističke propagande. Krenuli odozdo neki „pešaĆACI“, ali nekako nemušto. Znaju da skandiraju i da se deru, ali komunikacija sa medijima je nekako zakržljala. Znaju da im je nešto rečeno i da treba nešto da kažu, ali ne mogu da se sete šta. Ne treba im zameriti, jer da su malo umniji, ne bi bili maloumni.
Na bicikl ne smeju, jer je to sprava za one koji znaju bar ravnotežu da drže, ali im se ni peške ne mili, pa će malo odglumiti. Malo pjehe, a više autobusom. Noć u hotelu kraj puta, jer nisu dovoljno stimulisani da bi spavali napolju.
Nisu dolazili u Beograd sa Kosova kada su im nametnuli kosovska dokumenta? Nisu pešačili ni kada su im uzeli, i nametnuli novi, pozivni broj. Ni zbog gubitka srpske valute nisu krenuli kod Vučića. Ni zbog tablica, graničnih prelaza i Gazivoda nisu se uputili ka Beogradu. Sada su osetili patriotski naboj, pa krenuli da daju podršku onom koji ih je već jednom pozvao da ga isto tako podrže, i dok su se divili čarima Beograda uz sendvič i flašicu vode, Šiptari su zauzimali sve srpske institucije.
Uspeo je Vučić da dovede u pitanje moj odnos prema prekodrinskoj „braći“. Tačnije, prema jednom delu — onima koji su došli u Srbiju da nama ovde pokažu kako je Vučić vredan pažnje i poštovanja, i posle toga odoše nazad, a njega nam ovde ostaviše. Što ga ne odvedoše kad im toliko valja?
Uspeo je Vučić da dovede u pitanje i moj odnos prema ovima sa Kosova. Bar prema ovakvima kao ovih 180 tužnih. Jesu li nam oni braća? Da li je Kosovo srce Srbije ili treba da bude neki pozadinski donji deo leđa? Posle ovog kvazi hodočašća ka njihovom svecu Vučiću, oni će se vratiti svom Kurtiju. Ono čime su motivisani poneće sa sobom nazad, ali da li je to hvala onima koji su se žrtvovali na Košarama 1999. ili na nekim drugim položajima? Da li su ikada ovi shvatili da se za to Kosovo, koje je sada očigledno poklonnjeno, borilo i da se za Kosovo ginulo, i to baš onda kada je sadašnji predsednik bio ministar u vladi?
Tužno je šta je jedan čovek uspeo da uradi za pola decenije. Uništio sistem, privatizovao vlast i aktivno razara sve veze među braćom… Dokle bre?
Goran Pekarski
Naslovna: Alo
