Dešavanja su nam burna i veoma intezivna i veoma utiču na dnevno rasuđivanje i shvatanje realne situacije. Ono što kod naroda, danas , izazove oduševljenje , sutra već izgleda kao spin, a prekosutra se već izrodi nešto što zamuti i jedno i drugo.
Živimo u vremenu u kome se svi vozimo na političkom „roler kosteru“ koji nas diže i spušta. Obično ta vrsta vožnje ide po sili gravitacije i ograničena je dimenzionalno i vremenski i kada jednom krene na nju više niko ne može da utiče. Ovo kod nas, ovaj naš luna park, ima totalno drugačiji rolerkoster. Vožnja je besplatna na prvi pogled ali dugoročno, debelo se plaća. Nema uticaja gravitacije. Nema rok trajanja. Penjanja, tj usponi i padovi su nasumučni i prkose logici i zdravom razumu.
Ovde postoji faktor koji utiče na kvalitet i dinamiku. Pored inžinjera, kreatora, koji određuje parametre postoje i drmači. Drmači su lokalci. Radnici na terenu. Oni koji bi da se dodvore kreatoru i da svojim drmusanjem poprave nedostatke same vožnje. Na žalost, njihova ograničenost intelektualnog alata samo pogoršavaju utisak ali dobra strana je da na duže staze, njihov rad bistri vidik.
U jednom danu , kreće penjanje, svu dižu ruke u vis i glasno sa oduševljenjem, uzdahnu kada se održava predstava, miting, koncert ili nešto tome slično i na kome se viče “ Ne damo Kosovo“, a već drugog dana vrištimo zbog naglog propadanja i shvatanja da je Kurti ušao u deo našeg srca.
Onda penjanje visoko, vidi se Jarkovo i dalje skroz preko Atlantika. Ozarena lica zbog lepote horizonta jer Srbija nikada neća priznati Kosovo kao nezavisnu državu a onda panika, cika, pad, neko zapuca na tom istom Kosovu. Krivina na levo, parizer, krivina na desno, Mali, Toma . Super, dobro je što cena prati kvalitet a onda shvatimo da je cena mala. Šta je sa kvalitetom? Ah, da Mortadela je skuplja zato što je traže, a parizer se ne traži pa je cena niža i ako mu je prodaja porasla za 10 puta. Onda shvatimo da je parizer za pse i mačke traženiji , tj skuplji od ovog našeg, boljeg, cenjenijeg, prodavanijeg jer cena ide u korak sa kvalitetim. Ili možda ne? Vrti nam se u glavi od vožnje. Zbunjeni smo, a vožnja traje. Sve nam manje prija. Polako, ali sve češće i glasnije čuju se glasovi, molbe, putnika da im se povraća od utiska koji se stiče.
Žele ljudi da se ovo truckanje završi. Da majstor povuče ručnu. Da drmači ne tresu. Da se šine usprave i da vozić stane. Za sada nema ko da ih čuje. Izgleda da su okrenuli glave na drugu stranu. Neki su otišli na pivo a neki na Malvaziju. Pustili narod da se voza. Da uživa ali i ovog blagougođaja je dosta. Malo čvrstog tla i mira ne bi bilo na odmet. Uželi se čovek i nekih drugih stvari, a ne samo luna park razonode, ali niko ne čuje. Vožnja se nastavlja. Uskoro će muka biti veća. Počeće ljudi sa se komešaju. Neko će da iskoči, možda i povredi ali , možda se neko dograbi kočnice pa pusti narod napolje. Narod koji se napatio neće baš razumeti kreatore i drmatore, zašto je vožnja izmakla kontroli. Džabe objašnjenja da je vožnja bila gratis i produžena zbog opšteg dobra i zadovoljstva. Vašar je to. Sve je moguće.
Sada će svi reći da je luna park nešto što je danas tu, a sutra nije. Da će sutra na tom mestu biti prazna livada. Da će leteti leptiri i cvetati cveće. Ako smo nešto naučili, to je da se luna parkovi vraćaju na mesto dešavanja. Ciklično. Jedan ode, a drugi dođe, I svi imaju isti sadržaj. Menjaju se drmatori ali princip je isti. Sve ostalo su nijanse, reče neko.
Goran Pekarski
