Buknulo je u Makedoniji. Eto tako, ničim izazvano. Neočekivano i odjednom. U svim medijima se tokom čitavog dana pisalo o mogućem ratu. U Kumanovu je izbio haos, a ako se malo bolje zagledate u video snimke koji su dostupni na informativnim sajtovima i portalima, videćete da ljudi koji beže iz Kumanova ne nose čak ni najosnovnije u rukama; što je, složićete se, pomalo čudno.
Ustvari se niko nije zapitao da li je to samo pozorišna predstava tamošnjih vlasti da se skrene pažnja sa najavljenih demonstracija u Makedoniji povodom korumpirane vlasti koje su zakazane za 17. maj.
Sva ta režija bi možda i bila bezazlena da predstava makedonskih vlasti nije za sobom odnela i žrtve. Dakle, ljudski životi koji su izgubljeni su vredni cilja? Kog cilja? Da se zataška mafijanje političara i saradnja sa kriminalcima? Odakle nekome pravo da žrtvuje ljude zarad svojih prljavih poslova, odnosno, prikrivanja istih?
Ne bi bilo toliko jadno da se u komentarima na portalima o vestima o mogućem ratu nisu oglasili i naši sugrađani sa rečima kao što su:
„Što bi našli rekli!!– ko sa đavolom tikve sadi o glavu mu se razbijaju!! Nema veze braćo Makedonci, vaša braća su Srbi zapamtite to!!! Okrenite se kući i bićemo sa vama!! Da g… očistimo jednom zauvek!!“,
„Priznali ste Kosovo gospodo Evo vam sad….“
„E sad braćo Makedonci, lepo povucite priznanje tkz. „Kosova“, pa možete da očekujete pomoć Srbije. Nikako drugačije.Srbija, siguran sam, želi da vam pomogne ali prvi potez je na vama“.
Dakle, da li pored svega što se i inače dešava na Balkanu, i pored činjenice da svi živimo loše upravo zato što smo oduvek bili ljudi koji su se vodili onom starom „da komšiji crkne krava“, da li i pored svega toga, treba na sav glas lajati kao besno pseto o bilo kakvim političkim odlukama u kojima narod, uzgred, ni ne učestvuje. Da sve bude malo jasnije: kada se odlučuje o reči jedne države, pripadnici vlasti ne idu ulicom i ne vrše anketiranje naroda o tekućem pitanju, već sami odlučuju o tome, nevezano za narod te države. Koliko je mržnja u narodu postala patološka, to možemo videti čak i u momentima kada je najviše potrebno da se držimo jedni drugih. Umesto da makar rečima podržimo ljude u nevolji (iako je ta nevolja iscenirana, mada bez znanja Makedonaca), mi bivamo zluradi.
Nikako da shvatimo da nas mržnja nikuda ne vodi kao što nas i nikuda nije odvela od vajkada, pa do dana današnjeg.Na kraju krajeva. Šta i očekivati od države koja je ukinula služenje vojnog roka? Pa, sigurno se nećemo boriti kašikama koje ćemo držati drhtavim, manikiranim rukama.
Na stranu što smo izgubili onu osnovu ljudskosti: saosećanje. Da li mi zaboravljamo šta znači biti čovek?
Ivana Pekić
