Vaspitavani smo u detinjstvu kao Kalimero da verujemo da dobro pobeđuje na kraju. Naivnost koja nam je usađena skupo smo platili.
Malo ko je verovao da će JNA da podvede vojsku u Sloveniji, a onda prihvati ponižavajuće povlačenje. I da će Milošević prodati Krajinu, a učinio je to. I Srpsku je ostavio na cedilu. Šešelj je 1995. dobio alibi hapšenjem u Gnjilanu, ali ne i posle napuštanja Kosova 1999. A ostao je u vladi. I Toma Nikolić i Vučić, ministar informisanja zadužen za progon onih koji su ukazivali šta sledi na kraju.
A ko je verovao da će država da opljačka štednju građana i da će preko inflacije da ih natera da se liše i maraka u slamaricama?
Mnogi nisu verovali da će DOS dotući ekonomiju zemlje. Ni da će Tadić da izrodi Dačića i Vučića i zaokruži lopovsko-parazitski sistem. Ili da će Vučić i Nikolić da nastave Tadićevo delo i dovedu prosečnu platu do nivoa nižeg od albanskog, opet u ime evropske laži. Ni da će Šešelj da postane Vučićev portparol.
Mnogi ne veruju ni da vlast krade glasove. A krade ih od početka višestranačja. Pa, makar bi Vučićevi i Šešeljevi idolopoklonici morali da se sete da su ih socijalisti pokrali 1997. kada je Vojvoda pobedio Milana Milutinovića u trci za predsednikovanje, pa pristao na krađu u zamenu za ulazak u republičku vladu, a Toma i Vučić bogami i za državne stančuge pride.
Ko bi se svega setio. Poslednjih 25 godina naučio sam da verujem u ljudsko zlo, svirepost, niskost, pakost, alavost… Tamo gde nikada ne bi smelo da ih bude.
Zato verujem da su izbori pokradeni. Da bi se zauzelo više mesta u upravnim i nadzornim odborima, više parazitskih plata, više tendera, kombinacija, poslića, kurvi i jahti, aviona, kamiona, miliona… Da bi se zadovoljile primitivne sujete onih koje nijedan poslodavac ne bi primio na posao.
I ne interesuje me opozicija sama po sebi niti imam nekog favorita. Ni koliko je ljudi zaista do te mere prevareno da glasa za one koji ih siromaše. Ni onaj jedan što ima 44, a ne 144 godine čime se zabašuruje činjenica da je ogroman broj glasova u pitanju.
Interesuje što u Srbiji ima 800.000 glasača u biračkim spiskovima više nego punoletnih građana. I što odatle može da se zahvati koliko se hoće. I što sirotinja može da se ucenjuje radnim mestom, brašnom i zejtinom ako ne glasa kako joj se naredi.
Nije tu više reč o demokratskim principima, kako to uporno neki od lidera opozicije ponavljaju sežući do Voltera.
Šta Srbin, osiromašen, lišen prava na rad, školovanje, zdravstvenu zaštitu i dostojanstvo može da zna o Volteru i veku prosvetiteljstva. Srbi idu kroz samoposluge i pijace kao kroz muzej i na to im se svodi učenje istorije i filozofije.
Niti je reč o Evropi i Rusiji. Džaba Šešelj proglašava Dveri za filijalu američke ambasade. Eno mu „Ruska reč“ na srpskom jeziku izašla s naslovom „Ruski ekspert o ulozi Oebs u falsifikovanju glasova na KiM“.
Reč je o gladi i bedi, o očaju roditelja i deci rođenoj da budu roblje političko-tajkunske klase koja se zapatila u Srbiji, a trenutno oličene u otpacima svih stranaka okupljenim oko Vučića (Goran Vesić, Kori Udovički, Siniša Mali, bivši pomoćnik ministra za privatizaciju Mlađana Dinkića i slični pod kojima je čak i rudnik zlata postao gubitaš, a previše ih je za nabrajanje).
Reč je o raspodeli društvenog bogatstva između sve bogatijih i sve siromašnijih. Postoje samo dva načina da se to reši. Onaj bolji su izbori, a vlast očito ne veruje ni u mogućnost drugog načina.
