Ja kao rezervni oficir ,, Vojske Srbije“ i neko ko sutra ako bude bilo rata, mislim da imam pravo da iznesem svoje mišljenje o ministru vojske Srbije, jer neće on sutra ako bude bilo rata ne daj,, Bože „ komandovati vojskom jačine, voda,čete ili bataljona i voditi računa o svim tim vojnicima, nego ja i drugi oficiri Vojske Srbije.
Pre svega ću napisati moju vojničku ili ratnu istoriju.
Završio sam ŠROP Bileću ( Škola Rezervnih Oficira 106- klasa) sa prosekom 8.19. U to vreme su svetski stručnjaci školu nazivali ,,Evropski Vest Point“ a Rusi su jedino tu školu ili kasarnu priznavali da ima kvalitetnu obuku. Moram napomenuti da nam je u to vreme jedini pandan ili konkurent bila 63. Padobranska brikada i 72. Specijalna brigada.
Dok su razni sadašnji i bivši političari davali izjave ,, Velika Srbija“ ili ,, Ubiću sto Muslimana za jednog Srbina“ na terenu je ginula mladost ove napaćene Srbije. A što je najtužnije u mom slučaju, ja sam bio zarobljen u Delnicama na objektu ,, Velebit 3“ zbog izdaje Srpskih i Crnogorskih oficira. Ostalo je nas 28 vojnika i oficira raznih nacionalnosti koji su branili taj objekat oko devet sati napadnutu od svih specijalnih jedinica tadašnje vojske Hrvatske dok nas je ceo garnizon napustio i otišao samo njima znanim putem. (Da ne bude da lažem imam i članak o tome a i svedoke).
Samnom je ostao i oficir muslimanske veroispovesti koji je dobio rešenje da nije više pripadnik vojske ali nije hteo da ode dok se mi ne uzvučemo. Ostali su i vojnici drugih nacionalnosti jer ih je vezivala ljudskost i drugarstvo između nas. Šta je posle bilo bilo je ali je narmalno da ,, Svaka Ptica svome jatu leti“. Uvek ću te ljude poštovati!
Od svega toga sam dobio da mi otac dobije infarkt a od tih posledica i od srca je i umro a majka šećer jer nisu znali šta je samnom oko 7-8 dana. Ostao sam igrom slučaja živ. Niko nikada me nije pitao kako sam i kako se osećam zbog toga, nikada ništa nisam dobio a ne bi ni tražio. Dobio sam da tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić oslobodi Mirsada Salkića koji je bio uhapšen na teritoriji Srbije zbog onoga što je uradio a jeste uradio a to spada u krivično delo i bio je na tom objektu gde sam bio ja ( I za to imam svedoke).
Da se vratimo na sadašnjost. Sadašnji ministar odbrane Aleksandar Vulin je isto kao i ja 1972. godište. Oslobođen je zbog kako kažu nesposobnosti da služi vojni rok u to nesretno i ratno vreme. Niko da kaže zašto i zbog čega je oslobođen a vidimo da voli da nosi vojne ili policijske uniforme i skače iz aviona padobranom a svi znamo da za skakanje padobranom potrebne su posebne zdravstvene dozvole lekara. Kako sad to? Da li ima dozvolu za držanje i nošenje oružja? Mislim da na to treba da dobijemo odgovor. Da li ću sutra biti isporučen zbog izmišljenje komandne odgovornosto nekom stranom i neprijteljski nastrojenom sudu?
Moj lični stav. Vidite ja u Bileći sam imao oficire koji su bili pre svega veliki ljudi pa posle toga oficiri. Svaku vežbu su prvo oni uradili i pokazali nam kako se to radi pa posle smo mi to isto radili. Mogu da se pohvalim da je sadašnji brigadni general vojske ,,BiH“ moj bivši komandir voda Nedeljko Kopuz. Tadašnji kapetan prve klase Nikola Guzina je bio moj komandir čete koji je predavao ili još predaje na ,, Vojnoj Akademiji Srbije“ i velika mi je čast što su me takvi oficiri obučavali koji su posle toga postigli zavidne karijere. Preneli su nešto njihovo i na mene pre svega ljudskost i čast.
E sad, kako ja da poštujem nekoga koji nije služio vojsku i ne zna šta je to a kamoli šta je rat? Kako da mi sutra bude ,,Vrhovni Komandant“ neko koji je promenio mišljenje i negira reči koje je javno izrekao? Kako da poštujem, jer zbog takvih reči je ginula mladost Srbije a i neko je bio namerno ubijen kao zarobljenik zbog reči ,, Sto za jednoga“. Kako da komandujem vojnicima a pre svega deci koja će imati oružje od pre 25. godina koje sam i ja koristio a što je najgore ni toga nema dovoljno a pitanje da li i uniforme imaju kako treba? Kako sutra i šta da kažem tim roditeljima ako ne daj ,,Bože“ im dete pogine. Koji su ratni ciljevi, zašta je poginuo, da li će opet da se povučemo, šta da im kažem kad mi to nemamo? Pa mi ni poginulima od 1991. do 1999. nismo podigli spomenike nego ih se sve vlasti stide.
Možete me nazivati kako hoćete ali meni čast, ljudskost i dostojanstvo ne dozvoljava da učestvujem u takvim igrama. Drugo su me nešto naučili. Ja nemam nameru da služim takvoj vojsci i da odgovaram za tuđe živote je to nije vojska. Ne postoji zakon koji će me na to naterati. Možete i da me streljate ali ja takvoj vosci i tim komandantima nikada neću služiti! Za mene je život vojnika važniji od svega pa i od vas nzv. komandanata, samo ne znam koga i čega!
Slobodan Simić
