Šef se promeškoljio, uz veliki zadovoljan smešak. Svrbelo ga je na mestu gde je čoveku obično teško da se počeše ako sedi, a on je sedeo i opet uspeo da se počeše.
U toku je bila hitna, vanredna sednica Vlade posle najnovijih događanja na granici sa onim čudnim narodom od prekoputa.
Vanrednu sednicu su mediji najavili dan ranije da bi se dobilo na značaju hitnosti, pa je kasnila jer se ispred njegovog kabineta napravio spontani špalir ministara i njihovih zamenika koji su hteli lično, a svi zajedno, da mu čestitaju na odlučnosti.
I sednica bi počela na vreme da iza njih nisu, ništa manje spontano, u red stali i zaposleni u Vladi, pa oni zaposleni u drugim institucijama, pa oni što žive u okolnim zgradama…
Pomoć tuđe ruke
Kad je hitna sednica napokon počela, Šef je duboko uzdahnuo i ustao.
I ostali su se odmah digli na noge i počeli da uzdišu. Većina se toliko prepustila tom uzdisanju da nije ni primetila Šefa kako zadovoljno češe stražnjicu o ivicu stola.
– Šta bi? – upita ga najbliži, koalicioni, ministar.
– Je l’ Vas nešto boli? – upita brižno drugi, mnogo koalicioniji ministar.
– Ma ne. Zapravo, veoma prijatan osećaj. Što se više češem, to mi je prijatnije. Ali ne mogu da se češem dok sedim, zar ne? – odgovori besno što ga prekidaju.
– Ako hoćete, mogu ja šefe. Znate da sam uvek dobro češkao – obrati mu se snishodljivo ministar iz njegove partije.
– Tuđa ruka svrab ne češe. Pritom, još si ti mlad i zelen da bi znao lepo da počešeš. Nisi ni nos naučio lepo da brišeš – odgovori mu Šef bez pardona.
– Ma, da nije neka alergija. Znate da ste skloni tome? – upita brižno ministarka iz iste partije koja je uvek volela da mu šalje dvosmislene poruke.
– Ne dušo, nije alergija – besno joj odgovori. Nije toliko bio besan na nju, koliko na činjenicu da to češanje užasno prija, a stalnim upadicama mu kvare zadovoljstvo.
– Da nisu slučajno varikozne vene rektuma i anusa. Znate, današnji tempo života, stres, neredovna ishrana…- upita još brižnije, ali bez zle namere, još jedan ministar iz njegove partije.
– Mogli bismo da proverimo. Imamo tako dobre stručnjake, takve specijaliste… – udahnu vazduh, ali ga Šef prekinu.
– Bio sam već kod specijalista, ali pravih. U Evropi su me pregledali najeminentniji stručnjaci, jasno, sve su to moji prijatelji. Svi kažu da nije to što si rekao. Nije ni alergija, nije ni infekcija, nije ništa znano modernoj medicini.
– A kako bi i bilo poznato savremenoj medicini kada ste vi poseban, jedinstven, gotovo savršen. Ta medicina je namenjena običnim ljudima – odmah uskoči ministar koji je prvi hteo da pomogne.
Siromašna rođaka
– Tako je, ali baš je tako. Doduše, ja ne bih bio ovoliko skroman u epitetima prema vama kao moj prethodnik. Mora se narodu reći da ste vi nešto posebno, nešto između supermena i božanstva – brže bolje se uključi još jedan ministar iz koalicione partije i onda, ispod stola, da vidi samo taj ministar, uvuče srednji prst u otvorenu šaku.
– Kakav narod? Nemoj šalom da se šališ da bilo koga o ovome obaveštavaš. Pa ljudi će mi se smejati – zgranu se Šef.
– Upravo tako, Šefe. Očigledno ima među nama i onih koji, što perfidno, a što otvoreno ruše vaš kredibilitet – javi se onaj koalicioni ministar i svom prethodniku, takođe ispod stola, dva puta uvuče srednji prst u otvorenu šaku, a zatim i jezikom, što je jače mogao, pomeri obraz ka spolja.
– Šef je potpuno u pravu. O ovome ne treba obaveštavati nikoga, zato što se ništa i ne dešava. Pa svakom od nas prija da se svremena na vreme lepo počeše. Evo, ja čim uđem u svoje ministarstvo i čim me saleti gomila onog sveta za koje čak i ne znam ko ih je tačno zaposlio, takođe počnem da se češem ko nezdrav. Al’ što prijaaaa kad me oni češu – otvori dušu još jedan ministar iz partije.
– Da prija, stvarno prija – skrušeno prizna i Šef.
Nije ni primetio da mu u češanju više ne pomaže samo ivica stolice već i nokti troje ministara iz njegove partije.
– Ma nije valjda, ma nije valjda? – sada je već pobesneo ministar iz partije na kolegu, koalicionog ministra.
– Kažeš da ne znaš ni kako ti se zovu članovi kabineta, a kada sam ti tražio da zaposliš onu moju siromašnu rođaku koja sama izdržava celu svoju porodicu, a pritom je veoma aktivna u humanitarnom radu, rekao si da sačekam, da nije prilika, da će nas mediji progutati za večeru.
Koalicioni ministar je prestao da češe Šefa i veoma polako ustao i još sporije prišao ministru iz partije.
– Vidi ovako. Ta siromašna rođaka je sa tobom u krvnom srodstvu kao što sam i ja. Pritom, ta dama je do sada, samo na estetsku hirurgiju potrošila više nego što vredi trosoban stan u centru naše metropole, a garderoba joj vredi kao još dva takva stana. Takođe, da ne zaboravim, veći deo njene porodice da počne da broji koliko para ima, ne bi završio za godinu dana, a humanitarni rad dotične se može videti u skoro svakom tabloidu. A sada izvini, imam zaista veoma važan posao koji ne može da čeka raznorazna trabunjanja – ministar se okrenu na peti kako bi se što brže vratio da češka Šefa.
Shvatio je da je njegovo mesto već popunjeno, pa je strpljivo, da ne remeti tišinu, stao na kraj reda. Svi ministri su uredno čekali u špaliru, da dobiju priliku da pomognu.
U sali u kojoj se održavaju sednice Vlade zavladala je prijatna tišina. Bilo je toliko tiho da nije mogla da se čuje ni muva. Neko od ministara je hitro mlatnuo rukom, da ne smeta.
