Bujica je dobila udarnu moć zbog suženja na nekih 100 metara od betonskog mostića koji je ujedno i neka vrsta ‘revizije’- ima 2 otvora, glavni veliki, i manji u vidu cevi sa rešetkom. Ipak, svejedno bi nastao haos i došlo bi do štete. Prosto, bilo je previše vode, kako sa podzemnim izvorom na putu ka staroj deponiji koji je nekih pedesetak metara nadmorske visine, tako i usled slivanja vode iz šume na nekih desetak mesta, ka potoku.
2014. u vreme sličnih okolnosti, mada,sa već sada slabijim posledicama se slično dogodilo i rečeno nam je da nismo prioritet, pa smo u zamenu za to dobili ovaj betonski mostić i oko nepunih 100 metara odatle kozmetičkog krčenja korita, bez prave intervencije, što ne samo da nije ni na koji način rešilo buduće probleme, već je i ubrzalo bujicu u ovom slučaju(nije bilo ničega što bi joj se našlo na putu)
Cenim da bi šteta bila bar 50%manja jer, da nije začepio most, i da nije korito blizu “ smederevca“ toliko očišćeno a usko, voda ne bi tom silinom, i sa svim tim drvećem i trupcima, terenom uslovljenih u jednu tačku zadala tako razoran udarac, i ne bi prelila na okolna domaćinstva i vikendice.Ali to zahteva ozbiljan preventivni zahvat.
A ko da se time bavi?
Ovako, na levoj strani, do potoka, imamo totalno uništeno dvorište sa već trošnom kućom i smetlištem u kom živi jako star čičica(ili je živeo, ne viđam ga), u nastavku vikendicu u koju često dolazi mnogoljudna romska porodica iz Smedereva koja je do pola puna blata i sa totalno izmenjenim terenom dvorišta.
Na desnoj strani, prekoputa(kuća Avejića) je potopljen prednji, ujedno i jedini ravan deo dvorišta(ograda, stubovi, mulj u garaži i pomoćnim prostorijama u prizemlju…
Međutim, najveća šteta se dešava dalje jer se put račva u desno. Tu blato iz šume pesak i glina iz korita podižu i menjaju teren tako da 1o ak kuća sa desne strane biva odsečeno za saobraćaj(Dubočaj je udaljen oko 2km od, recimo prve prodavnice, apoteke..) dok je pravo, uz potok zarobljena poslednja kuća na usponu uz jarugu.Tu živi čika Sloba, 65 godišnjak, sa suprugom, ćerkom i šestomesečnom bebom. Kuća je nešto iznad mesta gde je šteta najveća ali je brdo na kom je veoma rizično usled spiranja kreča i gline iz zemlje u dnu korita potoka, i praktično ga spašava nekoliko stabala bagrema u samom sklagu uz put, mada isti put pomalo puca i sleže. Trenutno, Sloba je bez prevoza kao i mini naselje od tih desetak kuća, i mora peške do Grocke. Tu, odmah posle njega, nalazi se breskvar pokojnog Koste Brkića koji je u najvišoj tačci u odnosu na mesto izvora podzemne vode 300m odatle, i koji izlazi na put čiji bi poprečni presek mogao da se dočara onom “ ujedenom“*liticom sa koje pada Pera Kojot, i koja se kruni godinama.
Ako to kojim slučajem padne, napraviće kolateralnu štetu, a upravo kozmetičkim zahvatom na deonici pre litice je omogućeno vodi da bolje useca teren…
Posle tog breskvara ponovo ide spust u kojem su sada podavljeni jabukari i šljivici i dalje jedan manji trešnjar. I na kraju tu je i moj plac, na sledećem većem usponu, kao i novog komšije, iza čije parcele i kreće izvor.
Nas dvojica smo viši od čitavog toka, ali smo 014. doživeli najveći lom. Tada je u jaruzi koja se nalazi između placeva došlo do pomeranja čitavih ploča smolnice. Izgubio sam deset dvadesetpetogodišnjih stabala Karminke u punom rodu i “ otišlo “ mi je pola vinograda.
Jedina spasonosna stvar u čitavoj grozoti beše zasad mladih topola u dnu jaruge, koje je otac posadio za građu, i kako bi“armirale“inače povodno zemljište u tom delu
Komšija je koliko čujem planirao da na svom delu sadi borovnicu ili aroniju, i pre nekoliko meseci je platio bager kako bi olakšao prilaz svojoj parceli, i tako svima olakšao prilaz. Rečju, Car.
Ali džaba…
I, ako dozvoli, nas dvojica smo ovoga puta najbolje prošli jer možemo da priđemo sa gornje strane, oko Dubočajske šume, mada smo u tom slučaju uslovljeni vremenskim uslovima i prohodnošću puta koji podseća na šumsku bob stazu. (Dakle, ove godine ću recimo morati da kupujem ogrev jer ne mogu da ga dovučem sa svog imanja, na primer)
Ali, ono što je zaista problem je ta katastrofa koja je zadesila sve one mučenike pre nas.
Kako one koji tu žive, tako i one koji tu dolaze da odmore dušu od grada i svega. I jedni i drugi su se znojili za to, a loša prevencija i politikantsko-javašlučki rezon “ kako neće valjda gràd, poplave, sneg i priroda uopšte, ili bar ne za ovog mandata“ kao i uporno ignorisanje od strane lokala na ukazivanje svega ovoga su u veelikoj meri doprinele ovom očaju.
Nenad Milenković Panić
