Dragi moji, kakvo je to vreme nama stiglo?
Auuuuu!!!
Nema snega, nema ni košave. Dobro, nije da mi baš nedostaje na minus deset da mi dune kroz kosti hladan vetar i pokuša da me odnese kao onaj tornado u „Čarobnjaku iz Oza“, ali zima je, a ne videh još ni zaleđenu baru, dok smo prošle godine mogli do pola Dunava pešaka doći i mi neplivači.
Jeste lakše kada ne moram izlaziti iz kuće obučena kao nindža, sa svim rekvizitima, ali ko bi o tome obavestio one viruse što nas iz prikrajka vrebaju?
Došlo je vreme da jedino na njih imamo popust, pa ako nahvataš jedan virus, drugi dođesa popustom, a treći gratis, pa još i pozove svoje drugare bakterije i eto veselja. Skoči temperaturica i nema potrebe trošiti struju, sve se može skuvati na čelu. Zamagli se sve pred očima i onda ove predizborne aktivnosti, o kojima nas tako revnosno izveštavaju putem televizije, izgledaju nekako lepše, jer ih gledamo kroz san i groznicu onih 39 sa nešto, a ne kroz strah i drhtanje, o kojima nam pripoveda Kjerkegor. I tako ošamućeni skoro pa da i poverujemo bajkama kojima nas šarmiraju svi oni kravatirani u odelima kojima cena prevazilazi mesečna primanja građana za čiji glas se oni tako srčano bore.
Kako uši zaglunu samo možemo videti, mutno, kako mašu rukama i slažu facu ozbiljnih ljudi, pa kada utonemo u okrepljujući san možemo imati i noćne more mrguda, koji nam prete rukama i jure nas da zaokružimo baš taj neki broj na papiru, koji je sve duži i duži.
Tako iscrpljeni od temperature, preplašeni raznim kricima i gestikulacijama govornika iz kampanja, krećemo put ambulante ili Doma zdravlja, računajući da smo valjda sa tom temperaturom hitan slučaj, inače ako nismo zakazali možemo samo proćaskati sa poznanicima i nahvatati još koji virus u čekaonici nadajući se da ćemo možda biti primljeni do kraja smene izabranog lekara.
A lekari pregledaju kao na traci. Puna čekaonica slinavih, kijavičavih i izmučenih ljudi čeka na dvoje u smeni koji rade i koji faktički toliko ljudi teško da mogu i stići pregledati, ali Zakon o zabrani zapošljavanja u državnim ustanovama je tu i nema više da se širimo i imamo tri ili Bože sačuvaj četiri lekara. Ma ajde sad, što smo gramzivi. Ne, već će to dvoje raditi dok na nos ne budu pali, a ostali neka odnesu svoje diplome budžetskih studenata gratis u Nemačku, Norvešku ili neku drugu zemlju. Šta će Srbinu lekar, ih, bre, imamo mi starinskih lekova, pa ko pretekne pretekao je, a ostali – neka to bude odabir „višnjeg“ iz već neke kancelarije.
Kada konačno stignemo na pregled, srećni, jer je i nas Bog pogledao ovaj put, i uđemo u ordinaciju pogledaju nas umorne oči lekara, koji je možda uspeo na skraćenoj pauzi bar kiflu da pojede i zapitam se tako često da li ću morati pre ja da pomognem lekaru ako tu kolabrira, jer nije stigao jesti.
Ipak, žilavi su naši lekari. Njima je vanredna situacija redovna pojava i više i nije vanredna.
Prepiše doktor šta sme po najnovijem zakonu i protokolu, pa kako nam bude. Za polovinu recepata treba učešće, za drugu polovinu recepata se plaća puna cena, te ako neko hoće da ozdravi neka ponese pun novčanik i zaboravi kako izgleda ručak.
I tako kijavičavi, kašljući duboko, onako pušački, dišući na škrge, jer je nos odavno prestao sa radom i otišao na pauzu, tresući se od temperature i manjka kiseonika, krećemo put kući uz poglede na razne plakate sa kojih se smeše lica preizbornih šarmera, istih već godinama, i u takvom bunilu pomislimo: „Ma, možda stvarno ovaj put bude bolje?“ – do prvog preznojavanja.
Vaš „ekspert“ za pravila Neda
