Pojavio se, svojevremeno, niotkud, u centrali JUL-a, s kosom dužom od Mirine i idealima većim od Sovjetskog Saveza.
Što bi Perica iz „Varljivog leta“ rekao: „Zvao se jednostavno – Aleksandar Vulin, mirisao je na Če Gevaru, ravnopravnost i prazan burek“.
Mnogo je uranaka i Praznika rada prošlo od tada, i dalje se zove isto, samo što znatno drugačije i skuplje miriše, kosu je sveo na japijevsku meru, ideale na gabarite firmirane aktovke, a žar „borbe“ za radnička prava, baš kao i žar onog falusoidnog spomenika „večne vatre“ na Ušću, na plamičak koji je vetar odavno ugasio.
Doduše, sad se za sužnje i one koje mori glad bori kroz institucije sistema, kako se to popularno kaže, kao ministar rada, zapošljavanja, socijalne politike i još nekoliko nepostojećih kategorija, trudeći se da mu svaki dan bude 1. maj, odnosno uranak – da urani u spa centar, na bazen i u teretanu. Zaista – socijalnih slučajeva gotovo da više nema – sve ih je uposlio da zarađuju pomoć koja im sleduje. Oni mu uzvratiše s pesmom na usnama: „Hvala tebi, o Vuline Aco, ti radnička iz spa centra faco!“
Nema sumnje da će i ovog 1. maja uraniti da bude uz svoj narod, uz roštilj i ražnjeve, na slobodarskim proplancima, kako bi kroz prozor službene makine, u vezicu mladog luka održao govor kojim može nahraniti hiljade gladnih:
„Dok sam ja ministar rada, radnička klasa i ostale apstraktne kategorije nemaju zbog čega da brinu – ja ću se daviti u dubinama džakuzija, ali vi ćete plivati po mirnoj površini demagogije! Nek mene bole masaže i tretmani – radnika neće, obećavam! No pasaran, žurim na bjuti tretman! Da nam živi, živi ministar za rad!“.
M. Medenica, ALO
