Užasna tragedija je pogodila danas Srbiju. Maloletnik sa nepunih 14. godina upucao je više lica, pretežno njegovog uzrasta. Nažalost, mislim da Srbi neće ni iz današnje lekcije nešto naučiti.
Obično tekst treba da sadrži onaj kontekst „krenimo redom“. Ali gde počinje taj red? I imamo li mi uopšte reda u ovoj zemlji. Ko može roditeljima da nadnoknadi smrt dece? Da li njima iko može da objasni šta se to danas desilo? Ono što je je gorka realnost jeste da je nas zadesilo ono što smo posadili pre desetak godina, hteli to da priznamo ili ne.
Evo i danas niko nije ni pomislio da kaže da će podneti ostavku zbog učinjenog. Ako to ne shvataju naši ministri, predstavnici Vlade Srbije pa i predsednik Republike, ova zemlja je u velikom problemu. Taj problem treba još dosoliti i sa odsustvom volje naroda da ovakve stvari kažnjava izlaskom na ulice i ne vraćanju sa istih, ukoliko cela Vlada ne padne. Nažalost, tako će i biti. Ožalićemo decu tri dana i pustićemo i dalje da nas vode isti oni koji su nas do ubistva doveli.
Ja ne želim da idem dalje od sopstvenog dvorišta, tačnije od GO Grocka. Nije se desio zločin koji je po intezitetu današnjeg, ali je zločina itekako bilo. Ritopečku klanicu neću ni da spominjem, ona je užasna i bolna, osvrnuću se na naše najmlađe, generaciju koja je danas nastradala ili počinila zločin.
Kod nas su sve ustanove za mlade, odnosno Domovi kultura pretvoreni u gerontološke centre. Što manja sela, to više udruženja penzionera. KUD-ovi se više ne finansiraju ili se finansiraju u veoma mizernom procentu. Isto tako i sportisti.
Ovde kod mene u Pudarcima, od početka godine, imali smo hladnokrvno ubistvo psa. Čovek je hladno izvadio pištolj, a oružje mu je prethodno oduzeto, i ubio psa. Eno ga šeta i dalje po dvorištu. Maloletnik od 12 godina, odrao psa i mačku i delio snimak na internetu. Dugi maloletnik (15), njegov brat od strica, eto tako malo zvao novinare Žig infa i pretio. I oni su na slobodi, bez ikakve kaznene osude.
O čemu i da pričamo kada je rukovodstvo Grocke, odnosno naprednjaka nedavno otkrilo tajnu lokaciju sigurne kuće sa Rakovice. Nemojte da mislite da sada neko ne pravi planove za „osvetu“, isto kao ovo dete. Verovali ili ne, u Grockoj sa društvenih mreža nisu se udostojili ni da obrišu taj post gde se jasno vidi lokacija sigurne kuće. O izvinjenju ili, ne daj Bože, ostavci, suludo je i pričati. I šta ćemo ako se desi nešto kao danas? Hoće li odgovarati neko?
Kao i danas, neće.
Kažu da je tanka nit između genija i zločinca. To se jasno danas pokazalo. Prema važećim Zakonima, klinac koji je pobio svoje školske drugove neće odgovarati. Praktično je slobodan, možda će mu kazna biti samo promena škole. Iz medija smo saznali i da je i sam bio žrtva vršnjačkog nasilja. Zvali su ga, navodno, štreber. Koliko god to sumorno zvučalo, ali suština je da je danas ovaj klinac rozotkrio sve manjkavosti ovog društva koje, nažalost, nećemo ispraviti iako imamo toliko mrtvih. Sadašnji sistem je onesposobilo dete od nepunih 14 godina, zapamtite to!
Tako smo danas saznali da je klinac naučio da puca pored oca u streljani. Ne znam da li se samo meni učinilo da niko nije spomenuo streljanu, odnosno odgovornost iste. Pa koja to streljana dozvoljava maloletniku da puca, pa čak i pod nadzorom oca? I ko još drži više okvira municije u kući?
Zatim, ministar Ružić danas reče da je sistem reagovao kako bi počinilac kao žrtva bio zaštićen. Kako je reagovao, videlo se danas. Verovatno je sve danas bila reakcija na takvu zaštitu. Šta se desilo sa profesorkom iz Trstenika kojoj su deca izmakla stolicu? Deca su i dalje nekažnjena a profesorka sigurno pod psihičkim stresom, koji se ponavlja iz dana u dan. Ni za stolicu nismo reagovali, te nam je do potezanja oružja malo falilo.
Sada je nekako i kasno da reagujemo. Pogubili smo se kao narod. Ne mogu da zaobiđem ni REM koji dopušta da se nasilje propagira na televizijama i to sa nacionalnim frekvencijama. Ne brinite, neće ni Zekićka da pomisli da podnese ostavku. Za tri dana, eto kao da ništa nije bilo. Bavićemo se opet Kosovom, dok svi ne izginemo. Ali ne na Kosovu, nego u Srbiji jer evidentno je da nam leka nema. Moral- to se izgubilo još 2012. godine u eri bržeg, jačeg i boljeg.
Željko Matorčević
