Kada se osvrnem unazad, na prethodne tri godine, ne mogu a da ne kažem da se ponosim svojim stavom. Pre tri godine Brnabićka je postavljena za poverenika Gradskog odbora SNS-a, i to je bio pokazatelj da je SNS ostao bez pravih kadrova. Vučić je tada krenuo sa rasturanjem kolektiva. Menjao je stare za poslušne.
Tada sam u skupštinskoj sali opštine Grocka, na pretnje i bezobrazluk dotične, odgovorio onako kako sam jedino mogao i osetio da treba. U sali – muk. Tišina. Ni članstvo, koje sam branio od bahatog i bezobraznog ponašanja osobe koja sa politikom, ali i sa razumom, nema pojma, a ni sama Brnabićka, nisu rekli ništa. Znao sam da mi je tu kraj, jer će odmah posle otrčati da tužaka, ali zbog tih osobina je i dobila poverenje glavnog, kao i sve ove zadatke. Poslušna i prizemna.
Tapšali su me posle po leđima govoreći: „Svaka ti čast!“, ali niko nije digao glas kada se sve to dešavalo. Ne samo što nisu digli glas nego nisu smeli ni pogled da podignu. Strah za ono malo što im je stranka dala, a nisu shvatili da SNS bez njih ne postoji. Brnabićka ih je „gazila“, a u stvari je trebalo da klekne pred njima i da im se zahvali što je ona, takva kakva jeste, uopšte mogla postati ono što ni u jednoj razumnoj državi ne bi mogla ni da sanja.
Tada se videlo da SNS ide stmoglavo naniže. Tada se videlo da je SNS počeo gubiti kompas i da ludilo uzima maha.
Hvala im što su me svojim delovanjem probudili i što su me vratili na fabričko podešavanje.
Danas, kada pratim najavljene konferencije za novinare, sa dnevnim temama zavijenim u oblande tajnosti, na kojima Vučić, umesto da spušta loptu, ponovo diže lestvicu i ponovo postaje medijator ispred nekakvih tabli i ekrana, glumeći sveznajućeg na svim poljima, shvatam da se razum više ne druži sa njim. Posle svakog njegovog pojavljivanja desi se nešto loše, jer on hrabri ljude svojim suludim vizijama o nekakvoj, samo njemu znanoj zemlji – Utopiji.
Opet su tu neki lojalisti, kojih ima 20.000 i koji su nestrpljivi. Opet su tu pozivi na nekakve razgovore, ali ne i na konkretne dogovore, i uvek posle njega ostaje snažan utisak da ovo ne ide u dobrom pravcu. Tako je bilo i u Novom Sadu. Napadnuti su studenti i pretučeni bejzbol palicama. Zašto? Zato što su protiv nerada tužilaštva i protiv selektivnog funkcionisanja državnih institucija.
U kakvoj to mi zemlji opet živimo? U Srbiji iz devedesetih? Kada se bolje pogleda – tako je. Sve se vratilo na staro, samo Miloševića nema. Opet su tu radikali, socijalisti i JUL, odnosno Vučić, Šešelj, Dačić i Vulin. Iste figure zauzimaju mesta kao i pre 2000. godine, kada su bili ministri i visoki funkcioneri. Povampirile su se senke prošlosti koje su neko vreme bile mirne. Senke koje su izašle na svetlo i kojima je Srbija dala drugu šansu.
Sada se vidi da posao nije završen 5. oktobra i da je DOS kriv što su ovi danas opet tu. Mi svi zajedno smo krivi što nismo prepoznali zlo i što smo mu, verujući da se promenilo, opet dali šansu.
Evo, Vučević je podneo ostavku. I? Šta sada? Kreće kupovina vremena da se studenti umore i da narod digne ruke od svega. Skine jednog, pa predloži drugog, i sve to više liči na međusobno menjanje gaća. Kako Nemanja Todorović reče: „Svako uskoči u druge, tuđe, a one neoprane. Bitno ih je menjati, a kakve su – nije bitno.“ Sve i dalje prljavo i smrdljivo, ali forma je zadovoljena.
Sa odugovlačenjem je već isprobano, i nekoliko puta je prošlo, ali sada je drugačije. Sada je primenio silu, doduše još uvek nekako „stidljivo“, maskiranu u nekakve opasne momke, ali sa jasnom porukom da se neće libiti. Kako on reče: „Ne terajte nas da moramo da pokažemo da smo ozbiljna država.“
I verujem da će sve uraditi da bi zaplašio narod, da bi oterao studente, ali i da bi priveo EXPO finalu. EXPO je ključ njegove brige za Srbiju.
Goran Pekarski
Naslovna: Ilustracija: Žig info/veštačka inteligencija
