Živim u Pudarcima. Malom mestu u opštini Grocka, koje je – kao i većina manjih sredina – često bilo na periferiji ne samo geografski, već i u pogledu interesovanja lokalne vlasti. I kao što to obično biva, kad se neko seti da ovde nešto uradi, to je obično pola posla. Ili, bolje rečeno – pola rupe.
Bivši predsednik Grocke, Dragan Pantelić, do prošle godine je bio, bar na papiru, naš prvi čovek. Ostavio je za sobom nekoliko započetih projekata – recimo rekonstrukciju Doma kulture – ali, na žalost, bez ijedne završene celine. Od teretane na otvorenom ostala je samo rupa, bukvalno. Kada padne kiša, ta „buduća teretana“ pretvara se u lokalni bazen. Samo što niko ne pliva, već komarci prave mini samite.
U Pudarcima su u tom periodu delovali i drugi „uticajni“ ljudi – Saša Mijailović, dugogodišnji odbornik, i jedan drugi Pantelić, Igor, iz redova SPS-a, inače pomoćnik predsednika. Dok je bivši predsednik Pantelić sada već politička prošlost, Mijailović i dalje opstaje. U poslednje vreme, više u službi Ćacilenda – jer mu je verovatno miting bliži od mesnog odbora. Za Igora pak, moram priznati – ima nade.
Naime, ovaj mlađi Pantelić je nedavno preko svojih „socijalističkih veza“ uspeo da realizuje da se ona „rupa“ ipak ne zatrpa zaboravom, već završi – ne kao teretana, ali kao mali park za decu. Nije mnogo, ali je dovoljno da ulije nadu da nešto ipak može da se privede kraju.
I tu dolazi deo koji me najviše iznenadio. Danas ga zatekoh ispred Doma kulture – ne na sastanku, ne u kampanji, ne sa pratećom ekipom i kamerama – nego sam, zavrnutim rukavima, kako čisti granje, smeće, ostatke od radova ili oluje, svejedno. Radno, bez parole. Kao studenti koji protestuju pa posle sebe pokupe svaku papirnu maramicu. Priđem, pitam – pa je l’ moguće da ti to radiš?
„Pa šta ćeš, nema nikoga“, sleže ramenima. Gde su „nadležni“, gde je „Eko Grocka“, gde su institucije? Samo odmahuje glavom. Upitah ga, onako ljudski, da li mu je prethodnik – njegov prezimenjak – bio toliko nesposoban da nije mogao dovršiti što je započeo? Slegnu ramenima ponovo. Kad su se ugasile kamere (iako ih i nije bilo), samo mi dobaci: „Gde si baš sad našao da naiđeš.“
I zaista, pitam se i ja – gde baš sad? Ali mislim da sam naišao u pravo vreme. Jer, kad vidiš da neko ko je u funkciji, i to ne baš beznačajnoj, zavrće rukave i radi ono što ne mora – onda to valja priznati. Nije sve tako crno. Mladi će imati gde da se igraju, roditelji gde da sednu, i to je dobar početak. Brine me samo ko će sve to da održava. Ali kad sam video da Pantelić sam hvata metlu i grabulje – možda i bude u redu. Ne treba mračiti unapred.
Kažu ljudi: „Bolje i mala stvar, nego velika prazna priča.“ Ili ona druga: „Po jutru se dan poznaje.“ Ako je ovo jutro, neka dan bude vedar. A da ne bude sve bajka, treba ipak napomenuti da Dom kulture i dalje prokišnjava. Kažu, vlaga je stigla do temelja. Ali da ne pokvarimo redosled – za ono što je urađeno, treba reći jedno veliko: BRAVO, Panteliću.
Željko Matorčević
