Lekar i književnik Laza Lazarević potresen realnošću Srbije sa kraja 19. veka, nije ni sanjao da će u 21. veku situacija biti još lošija i drastičnija. Koliko Blagoja danas nad krevetom deteta izgovara onu istu rečenicu „Sve će to narod pozlatiti”? I ko zna koliko Blagoja promeni tu rečenicu u “Sve će to tebi Bog platiti”.
Pismo koje je napisao brat Strahinje Andrejića, dečaka tragično preminulog od kancera, poslužio je medijima da jedno iskreno i bolno svedočenje objave dajući mu sasvim drugačiji ugao – ponavljali su ga pre svega zbog bombastičnog naslova. Međutim, pismo se može tumačiti kao svojevrsni šamar državi i društvu izopačenih vrednosti. Ovde želim da se obratim dečaku koji je napisao ovo potresno pismo.
Dragi Marko!
Pismo koje je napisao brat Strahinje Andrejića, dečaka tragično preminulog od kancera, poslužio je medijima da jedno iskreno i bolno svedočenje objave dajući mu sasvim drugačiji ugao – ponavljali su ga pre svega zbog bombastičnog naslova. Međutim, pismo se može tumačiti kao svojevrsni šamar državi i društvu izopačenih vrednosti. Ovde želim da se obratim dečaku koji je napisao ovo potresno pismo.
Volela bih takođe da mi novinari oproste. Međutim, kada god niste imali o čemu da pišete, izvlačili ste priče šta rade deca bogatih. Da imam svoje dete i sama bih koristila rečenicu iz naslova. Ne za Majku Srbiju, već za mamine i tatine sinove, kao i njihove roditelje. Koliko puta dnevno osvanu članci da takozvani pripadnici „elite“ (bez obzira na pol i zvanje) potroše neku ogromnu sumu novca na gluposti – samo da bi ispali „cool“ ili „in“. Koliko se, dragi novinari, trudite da uđete u domove običnih ljudi? Jer je neko bolestan, nema drva, krov nad glavom za decu, školski pribor. Čast izuzecima, ali sve to je malo.
Pismo brata pokojnog dečaka je izazvalo salve podrške i pljuvanja po Srbiji. Da li je neko iz brojnih društvenih i nevladinih organizacija ili pojedinaca ustao da kaže: “Momče, život je svakome dat rođenjem, a smrt i njenu neminovnost niko ne može da ospori. Srbija nije ničim zaslužila da je natakneš na k…c. Svakako ne.“
Srbija je majka i naša dojilja kroz vekove, od kako se duša stvorila balkanska. Srbija je nastala iz divne kulture, možda one koju je sam i Bog poslao da ovde, na ušću dve velike reke i planinskim vrletima, među divnim dolinama i ravnicama stvori jedan narod. Taj narod koji mora biti ponosan i jak. Narod koji je samim stvaranjem dobio veći teret nego što ga isti Bog dade Jevrejima. Narod koji će stvoriti velikane i svete ljude. Srbija je majka iz čijih nedara pobegoše silna deca od druge njene dece, koja se osiliše i prigrabiše majčinu ljubav, a da se ona ništa nije ni pitala.
Ta ista Srbija je plakala kada je puštala kroz svoje slojeve krv svojih junaka, vitezova, svetaca. Plakala i možda klela tog istog Boga, jer joj je dodelio takvu sudbinu. Da bude lepa kao devojka rasutih plavih kosa, puna bujnih pašnjaka, rodnih dolina i gustih šuma, čistih izvora i lepih reka, bogata biljnim i životinjskim svetom.
Majka koja je rađala decu da uživaju u njenim lepotama. A deca joj možda nisu uzvraćala. Nikada im to nije ni tražila, već je samo davala, nadajući se da će se opet rađati junaci i vitezovi. Pune su njene grudi raka, obeleženih i neobeležeih grobova, znanih i neznanih duša koji su je voleli i ostali ovde i za nju život dali. Primila ih je ona nežno, kao što i sada radi, uzimajući tela. A duše odašilje Bogu da ih čuva i voli, jer kod nje (u Srbiji) nije imao ko. Umire deo naše mladosti ovde, pune se grobovi, čitulje neutešnih. I nema reči koja može nadvladati bol. Ali Srbija nikome ne može da bude kriva, niti sme.
Kako je od mogućeg raja Srbija do sada živela, mnoga uređenja prošla i sada se našla tu gde jeste? Srbija je vazda bila razapeta između Zapada i Istoka, razapeta narodom, verom, slobodom i tamnicom duša kukavičkih i lenjih. Kao rođena majka ili otac, nije Srbija kriva kada dete postane drugačije od onoga kako ga za to ti kao roditelj spremaš. Svoja krv se ne jede, niti ubija. Onaj ko to radi nije čovek, a tek ne može biti roditelj.
Sa jedne strane tuga jer ga imaš, sa druge strane tuga jer ga nemaš. Kome je lakše? Kada negde deca biraju dete koje treba da im bude ponos, onda ta deca treba da kažu zašto su za ili protiv, da se čuju i shvate. A kod nas, kada se vrši izbor deteta za ponos pola dece ćuti. Kažu: „Nije naš problem, nema za koga, neću i briga me.“ A posle? Ćuti i trpi. Jer da se čuo tvoj glas i razlog zašto je to tako – možda bi bilo drugačije. Danas kada su prestupnici maloletna lica, kada ljudi mogu da zapostave roditelje, babe, sestre, kada se zlostavlja drug ili drugarica izgleda da je normalno da se ćuti, ili da se anonimno komentariše na društvenim mrežama u stilu “ala sam im reko, brale“.
Nisam i nikada ni neću da krivim Srbiju. Ona nije kriva, krivi smo mi kao nacija, kao narod, kao kukavice. Ili ono suprotno, iz naslova. Krivi smo mi, jer da je svako od nas učinio šta može i dao preko svojih mogućnosti, ne bi fabrike bile zatvorene, ne bi se prodavale kuće i imanja na Kosovu, ne bi se prodavalo na jugu Srbije sve do Niša, ne bi se tukla deca, ne bi se tukli profesori, roditelji, sestre, ne bi se eksperimentisalo na nama… Ne bi! Ali to je naša realnost.
Mi čitamo i „lajkujemo“ gluposti, kopiramo lažne idole, volimo tuđe nebo više nego svoje, mi smo ti koji hrane decu hemijom, mi smo ti koji učimo da nije onako kako su naše bake i prabake znale – jer je to bilo seljački, mi smo ti kojima je dupe zinulo za pare, pa smo prodali svoje… Zaboravih li još nešto?
Da. Ova Srbija je podarila toliko dobih ljudi, ali smo lažnim sjajem zaslepljeni da ih ne vidimo. I kada sam bila u crkvi pre neki dan za Svetu Petku, prva sveća upaljena je za nju, majku Srbiju. Jer kao što je to napisao Laza Kostić:
Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoj zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute.
Za majku Srbiju niko se ne seti da zapali sveću da je ožali, niti klekne da joj tu natopljenu zemlju poljubi, zalije suzama tuge i kajanja… Već odobravamo da je psuju.
Dokle god dajemo podršku onima koji su slepi za našu tugu i bol, dotle smo i sami krivi. Na milion načina hranimo gadne i besne kojima je sve malo. Kao da se slade našim suzama i očajem. Onako moćni, bogati, poznati… Dokle god im se divimo, oni idu sve više i dalje, dok narod tone.
Da li je sada vreme kao posle srpsko-turskog rata, kada su kolone invalida dolazile u slobodnu Srbiju uvereni da ih čekaju počasti zbog izgubljene noge ili ruke? Tada samo ratni invalidi, a danas i umirući od raznih bolesti. Tada se smatralo da najveću brigu treba da vodi država, tako što će svakome dati odgovarajuću nadokadu za lečenje ili gubitak. Posle rata 1878. godine državi nije bilo u interesu da se na davanja za ratne heroje troši državni budžet, tojest nije je uopšte bilo briga za narod. Mnogi su živeli u bedi i siromaštvu, proseći na ulici za koricu hleba. Uzgred, danas se hleb baca u kontejnere, zajedno sa toalet papirom. To je tada bila velika sramota!
Neka je svetlo mesto svakoj nevinoj duši koja je pala na bilo koji način od strane onih kojima je bitnija slava od čovekoljublja. A vi ostali, sledeći put kad „lajkujete“ ili podelite nečiji hir ili bes, razmislite zašto to radite i radi koga. Vi ne postojite zbog njih, već oni zbog vas. Zato grumen zemlje iskopanog srpskog groba treba poljubiti, jer sveto je to mesto, puno junaka i vitezova koji proslaviše Srbiju. Okupano i zadojeno hrabrošću i vrlinama onih koji odlaze od nas. A mi koji ostajemo ovde, na nama je odgovornost da više ne ispraćamo nevine duše, već da se borimo da ostanu ovde i žive sretni – kako bi ostavili neke nove ljude koji će Srbiju voleti više i od nas samih.
Svetlana Urošević za
vremeje.rs i ziginfo.rs
