Након шетње наших колега до Новог Сада, завладала је еуфорија и жеља да се пешке оде до Крагујевца. Студенти у блокади са Универзитета у Крагујевцу позвали су на 15-часовну блокаду центра града и моста у знак протеста на Сретење.
Одазвало се читаво академско језгро Србије – факултети у Београду након тродневне расправе усвојили су руту и позвали 200 студената, по пет са сваког факултета, али је број незваничних учесника био двоструко већи. Студенти из Ниша припремили су се за још дужи пут, 150 километара за четири дана, док је наша београдска колона имала 120 километара пред собом. Студенти из западне Србије, Новог Пазара, Ужица, Краљева и Чачка такође су формирали своју колону и након неколико дана пута сви смо се састали у Мрчајевцима, одакле смо заједно наставили пут ка Крагујевцу.
Ово је моја прича о том путу.
Почетак одлуке
Све је почело у недељу, 9. фебруара 2025. Организовали смо протест у Врчину – највећи икада, према речима старијих мештана. Петнаест минута тишине у центру, а затим протестна шетња до Доње Мале, у којој је, по процени мог пријатеља, учествовало преко 200 људи. Те вечери сазнао сам коначну руту и датуме поласка. Позвао сам тим лидера на послу и добио одобрење да искористим слободне дане. Тиме је коначно спала свака дилема – ја идем!
Комшиница ми је припремила магнезијум и фластере, а преко једног комшије ми је набавила врећу за спавање. У понедељак сам радио од куће и одмах по завршетку смене спаковао два ранца – један са гардеробом, а други са храном, лековима и водом. За дивно чудо, овај други је био тежи.
Мама, када је чула за моју одлуку, питала је да ли сам нормалан. Нисам јој замерао – знао сам да је забринута. Уз труд, убедио сам је да неће бити опасно. Ујутру, 11. фебруара, пробудио сам се са кнедлом у грлу. Страх. Колики је то пут? Хоћу ли издржати? Мама ме је испратила речима да чим осетим бол, станем. Разумео сам је у потпуности.
Први километри
Стигао сам до станице у Врчину, са два ранца и штапом за планинарење који ми је позајмио другар. У аутобусу сам заузео два места због величине торби. У 33-ци сам стајао, док ми један човек није понудио седиште. Захвалио сам му се и осетио први талас солидарности људи према ономе што радимо.
Испред Фармацеутског факултета ујутро су били новинари и комбији. Регистровао сам се, добио активни угаљ и пробиотик – знао сам да ће храна на путу бити изазов за мој стомак. Окупили смо се у амфитеатру, а онда кренули. Прва узбрдица у Кумодражу била је лакша него што сам очекивао, осетили смо снагу енергије која нас је носила. Испред нас – 50.000 корака дневно, док сам до тада у просеку прелазио само 5.000.
У Врчину су нас чекали мештани са храном и водом. Кумова мама ми је дала кесу јабука, један човек ме је загрлио као рођено дете, а из руке у руку сам прослеђивао кутије с кифлицама. Солидарност је добијала свој најлепши облик.
Пут кроз Србију
Прва пауза код Трешње – кратка, али неопходна. У Раљи нас је сачекао народ са топлом храном. У Сопоту сам добио бесплатан смештај, јер је власница апартмана, када је чула да смо студенти, рекла: „Вама нећу наплатити.“
Са сваким километром, жуљеви су расле. У Аранђеловцу сам једва стајао, али ме је чекао пријатељ Илија. Загрлио ме је и узео мој ранац на своја леђа. „Сале, ти мораш да завршиш овај пут“, рекао ми је. Превио сам жуљеве, али нисам одустао.
У Тополи нас је дочекала девојка у народној ношњи, на коњу, с црвеним уснама и широким осмехом. Слика која је остала урезана. У Чумићу – ватромет. У Орашцу – школске клупе претворене у импровизовану болницу за уморне шетаче.
Последњег дана, на брду пред Крагујевцем, угледао сам светла града. Очи су ми се зацаклиле. Ушао сам у град са сузама у очима, са умором у ногама, али с највећом снагом у срцу.
Епилог
Дочек у Крагујевцу био је као у сну. Добили смо захвалнице. Људи су нас грлили, неки су плакали. Ушао сам у привремену амбуланту, где су ми превили жуљеве, а физиотерапеут ми је наместио кичму. Схватио сам колико је наше тело крхко, али и колико је дух јак када имамо циљ.
Вратио сам се кући сутрадан. Сусрет са породицом није био топао као што сам очекивао. Телевизије под контролом власти створиле су наратив који је моје најближе окренуо против онога што сам проживео. Људи који су нас хранили, појили и бодрили на путу, за њих су били „страни плаћеници“. Боли више него жуљеви.
На слави код пријатеља Уроша, његова бака, која иначе гледа режимске медије, загрлила ме је и рекла: „Срећна сам што сам те видела. Буди храбар.“ Тада сам знао – лед је почео да пуца.
Ове мемоаре остављам као сведочанство младости која је у себи носила више снаге од корумпираних политичара, материјално сиромашна, али духом богата. Са нестрпљењем чекам следећу акцију, која ће поново довести људе до суза – овог пута од среће.
Студент
Саша Вагић
Насловна фотографија:
Недеља, 15.02.2025. Након повратка са пута , 15-минутни помен у Врчину
