Nakon šetnje naših kolega do Novog Sada, zavladala je euforija i želja da se peške ode do Kragujevca. Studenti u blokadi sa Univerziteta u Kragujevcu pozvali su na 15-časovnu blokadu centra grada i mosta u znak protesta na Sretenje.
Odazvalo se čitavo akademsko jezgro Srbije – fakulteti u Beogradu nakon trodnevne rasprave usvojili su rutu i pozvali 200 studenata, po pet sa svakog fakulteta, ali je broj nezvaničnih učesnika bio dvostruko veći. Studenti iz Niša pripremili su se za još duži put, 150 kilometara za četiri dana, dok je naša beogradska kolona imala 120 kilometara pred sobom. Studenti iz zapadne Srbije, Novog Pazara, Užica, Kraljeva i Čačka takođe su formirali svoju kolonu i nakon nekoliko dana puta svi smo se sastali u Mrčajevcima, odakle smo zajedno nastavili put ka Kragujevcu.
Ovo je moja priča o tom putu.
Početak odluke
Sve je počelo u nedelju, 9. februara 2025. Organizovali smo protest u Vrčinu – najveći ikada, prema rečima starijih meštana. Petnaest minuta tišine u centru, a zatim protestna šetnja do Donje Male, u kojoj je, po proceni mog prijatelja, učestvovalo preko 200 ljudi. Te večeri saznao sam konačnu rutu i datume polaska. Pozvao sam tim lidera na poslu i dobio odobrenje da iskoristim slobodne dane. Time je konačno spala svaka dilema – ja idem!
Komšinica mi je pripremila magnezijum i flastere, a preko jednog komšije mi je nabavila vreću za spavanje. U ponedeljak sam radio od kuće i odmah po završetku smene spakovao dva ranca – jedan sa garderobom, a drugi sa hranom, lekovima i vodom. Za divno čudo, ovaj drugi je bio teži.
Mama, kada je čula za moju odluku, pitala je da li sam normalan. Nisam joj zamerao – znao sam da je zabrinuta. Uz trud, ubedio sam je da neće biti opasno. Ujutru, 11. februara, probudio sam se sa knedlom u grlu. Strah. Koliki je to put? Hoću li izdržati? Mama me je ispratila rečima da čim osetim bol, stanem. Razumeo sam je u potpunosti.
Prvi kilometri
Stigao sam do stanice u Vrčinu, sa dva ranca i štapom za planinarenje koji mi je pozajmio drugar. U autobusu sam zauzeo dva mesta zbog veličine torbi. U 33-ci sam stajao, dok mi jedan čovek nije ponudio sedište. Zahvalio sam mu se i osetio prvi talas solidarnosti ljudi prema onome što radimo.
Ispred Farmaceutskog fakulteta ujutro su bili novinari i kombiji. Registrovao sam se, dobio aktivni ugalj i probiotik – znao sam da će hrana na putu biti izazov za moj stomak. Okupili smo se u amfiteatru, a onda krenuli. Prva uzbrdica u Kumodražu bila je lakša nego što sam očekivao, osetili smo snagu energije koja nas je nosila. Ispred nas – 50.000 koraka dnevno, dok sam do tada u proseku prelazio samo 5.000.
U Vrčinu su nas čekali meštani sa hranom i vodom. Kumova mama mi je dala kesu jabuka, jedan čovek me je zagrlio kao rođeno dete, a iz ruke u ruku sam prosleđivao kutije s kiflicama. Solidarnost je dobijala svoj najlepši oblik.
Put kroz Srbiju
Prva pauza kod Trešnje – kratka, ali neophodna. U Ralji nas je sačekao narod sa toplom hranom. U Sopotu sam dobio besplatan smeštaj, jer je vlasnica apartmana, kada je čula da smo studenti, rekla: „Vama neću naplatiti.“
Sa svakim kilometrom, žuljevi su rasle. U Aranđelovcu sam jedva stajao, ali me je čekao prijatelj Ilija. Zagrlio me je i uzeo moj ranac na svoja leđa. „Sale, ti moraš da završiš ovaj put“, rekao mi je. Previo sam žuljeve, ali nisam odustao.
U Topoli nas je dočekala devojka u narodnoj nošnji, na konju, s crvenim usnama i širokim osmehom. Slika koja je ostala urezana. U Čumiću – vatromet. U Orašcu – školske klupe pretvorene u improvizovanu bolnicu za umorne šetače.
Poslednjeg dana, na brdu pred Kragujevcem, ugledao sam svetla grada. Oči su mi se zacaklile. Ušao sam u grad sa suzama u očima, sa umorom u nogama, ali s najvećom snagom u srcu.
Epilog
Doček u Kragujevcu bio je kao u snu. Dobili smo zahvalnice. Ljudi su nas grlili, neki su plakali. Ušao sam u privremenu ambulantu, gde su mi previli žuljeve, a fizioterapeut mi je namestio kičmu. Shvatio sam koliko je naše telo krhko, ali i koliko je duh jak kada imamo cilj.
Vratio sam se kući sutradan. Susret sa porodicom nije bio topao kao što sam očekivao. Televizije pod kontrolom vlasti stvorile su narativ koji je moje najbliže okrenuo protiv onoga što sam proživeo. Ljudi koji su nas hranili, pojili i bodrili na putu, za njih su bili „strani plaćenici“. Boli više nego žuljevi.
Na slavi kod prijatelja Uroša, njegova baka, koja inače gleda režimske medije, zagrlila me je i rekla: „Srećna sam što sam te videla. Budi hrabar.“ Tada sam znao – led je počeo da puca.
Ove memoare ostavljam kao svedočanstvo mladosti koja je u sebi nosila više snage od korumpiranih političara, materijalno siromašna, ali duhom bogata. Sa nestrpljenjem čekam sledeću akciju, koja će ponovo dovesti ljude do suza – ovog puta od sreće.
Student
Saša Vagić
Naslovna fotografija:
Nedelja, 15.02.2025. Nakon povratka sa puta , 15-minutni pomen u Vrčinu
