Ima li ičega žalosnije nego kada majka sahrani sina?
To pitanje nije retoričko. To je stvarnost Dijane Hrka. Njen sin je poginuo prvog novembra 2024. godine, zgnječen pod betonom nadstrešnice u Novom Sadu. Sahranila je dete koje je, kako kaže, jedva prepoznala.
Danas, godinu dana kasnije, ta ista majka štrajkuje glađu. Traži samo jedno: pravdu.
Neću da ulazim u detalje da li je pad bio diverzija ili, što je svakim danom očiglednije, proizvod korupcije koja je ubila 16 ljudi. Želim da pričam o nečemu mnogo gorem. O tišini institucija i zaglušujućoj buci beščašća.
Nakon godinu dana ne pokrenuti postupak jeste apsolutna sramota za državu, ma ko bio na njenom čelu. To je konačni dokaz da sistem ne postoji, da su institucije urušene. Da ima imalo morala, ostavke bi podneli svi — od predsednika države do lokalnih funkcionera. Pa neka posle pobedi i ta, kako predsednik Vučić voli da kaže, „obojena revolucija“.
A dok Dijana gladuje, tražeći odgovor ko joj je ubio sina, Srbija je gledala „Ćacilend“.
Pregledajući juče snimke i fotografije sa društvenih mreža, ono što me je kao čoveka najviše porazilo jesu žene. Pogotovo žene sa područja Gradske opštine Grocka. Umesto da podrže majku, bilo koju majku u bolu, one su bile tamo. U tom toru.
Poznato lice zla
Zašto insistiram na Gročankama? Zato što ovo nije prvi put.
Nije prošla ni godina dana od kako je bivši predsednik GO Grocka, Dragoljub Simonović, konačno iza rešetaka u Zabeli. Te 2018. godine, nakon što sam ja pretučen na ulici i ostavljen u lokvi krvi, mom kolegi Milanu Jovanoviću je zapaljena kuća. On i njegova supruga su pukom srećom preživeli pakao.
Gročani vrlo dobro pamte Simonovićevu retoriku. Pamte kako je vikao da mu je sve namešteno, da on nema ništa sa tim, da je to hajka „tajkunskih medija“ na njega, a samim tim i na predsednika Vučića.
Gotovo identično kao sinoć u „Ćacilendu“, Simonović je imao svoju glasnu podršku. Ta podrška je, čak i na početku suđenja, radila najgoru moguću stvar: viktimizirala je žrtvu.
Da prevedemo na rečnik običnog smrtnika: optuživali su Milana Jovanovića da je sam sebi zapalio kuću kako bi napakostio „poštenom“ Simonoviću.
Bila su mi to nestvarna vremena. Uvek sam se pitao, i vrlo često govorio tim Simonovićevim podržavaocima koji su za nas imali samo pogrdne reči: „Dobro, evo, i ja mislim da vi niste neki ljudi. Pa da li to znači da ja treba da vam zapalim kuću? Da li je to izgovor?“
Prošlo je. Simonović je u zatvoru, sa par svojih saradnika.
Od Simonovića do „Ćacilenda“: Nema oproštaja
Danas imamo još bolniju situaciju. Majka koja je izgubila sina štrajkuje glađu. Samo zahteva pravdu. Uostalom, tu istu pravdu na rečima traže i članovi vladajuće koalicije.
I ne, ne moraju ovi što su bili kod Ćacija da podrže Dijanu. Ne moraju. Ali da se onako ponašaju? Da pevaju i vesele se dok ona na drugom mestu umire od tuge i gladi?
Vraćam se na Gročane, pogotovo Gročanke. Na pojedine žene iz Kaluđerice, članice vladajuće stranke. One na naslovnoj fotografiji.
Kao da nemaju svoju porodicu. Kao da nemaju decu. Kao da su najgori muškarci lišeni trunke empatije, stajale su u toru zvanom „Ćacilend“ i, kako se jasno čuje, pevale „Pošla majka sina da potraži“…
Zanemeo sam! U pitanju su sadašnje odbornice Valentina Spasić i Biljana Kelović.
Kada su optuživali Milana i mene da smo se čak i obogatili na toj zapaljenoj kući, svima sam govorio: „Ne daj Bože da ikome zapale kuću i da im sve izgori, pogotovo uspomene.“
Onim najtvrdokornijima sam čak i rekao: „Eto, neka zapale vama kuću dok spavate sa porodicom u njoj, pa vi sagradite i lepšu i novu, neću imati ništa protiv…“
Ali ovo… Ovo je novi nivo.
Da se vratim na ove naše Gročanke. Jednom ste imali situaciju sa Simonovićem. Slepo ste verovali njemu, ne svojim očima. Slepo ste verovali iako ste znali da vas laže.
I nakon svega toga, sinoć ste bile u „Ćacilendu“ da uništite jednu majku koja je izgubila svoje dete.
Za Simonovića sam nešto i „savetovao“ njegove pristalice. Sada ne znam šta da kažem. Ja ne bih voleo da bilo koja majka ostane bez deteta. Da imam najvećeg neprijatelja i da ostane bez deteta, otišao bih da zapalim sveću i pomolio se da nikoga ne zadesi ta sudbina.
Sigurno ne bih postupio kao vi. Nakon Simonovića i ovoga sinoć, nažalost, za vas nema oproštaja.
Željko Matorčević
Naslovna: Društvene mreže
