Svi bi jeli kobasica, ali prvo treba svinje klati i creva prati . . .
Čopori slinavih krmaka i krmača, zaraženih svim znanim i neznanim bolestima od šapa, preko slinavke, štenećaka side vide kuge kolere tranzicije i reorganizacije tumaraju gradom Novim Sadom .
Neupućen posmatrač, rekao bi bez imalo zazora i pardona, da su u pitanju posledice atomske kataklizme, koja se nije manifestovala u vidu atomske pečurke, bleska , udarnog talasa , nego, u vidu nečega drugog, podmuklijeg, nečega što je dovelo do razornijih posledica, i od udara nuklearnog oružja . Samo jedan pogled na taj čopor neandertalaca i kromanjonaca, koji se od normalnih ljudi razlikuju po beslovesnom groktanju, kmeketanju, jekanju i ijekanju, po labrnjama iz kojih neljudski glasovi izviru, njaaaa, aaaaa, eeee, baaaa, prikaaaa, strikaaaa, zemooo eeee, zdipiii, lapiiii, kradiii drpaj, ćapaj, lapaj . E, narode moj pošteni, kada oko sebe vidiš spodobe, kojima dlanovi napred kao oči gledaju, znaj d aimaš posla sa čoporom zveri, a ne sa ljudima .
Ko je ove zveri pustio u dnevne sobe, na gradske trgove, fabrike, učionice, domove zdravlja . Još veći krmci i krmače, još gori i od njih samih . Ovakav primer, mržnje prema svom narodu, svojim sugrađanima, istorija ne poznaje . Čopor beslovesnih krmaka i krmača, koji su predvodile svinje kertesovke, pankovke ljubanovke, jednom rečju svinje rase ulizičarka, koje beslovesno skviče kmeče te slinave po svinji slobanovki . Enses, enses, requirimus, requirimus saevos nos, tako je trebalo . Da se Pinki latio oružja, makar i hladnog, ne bi meni danas krmčina krajinaška groktala . Neka, neka grokću, još malo, biće i čvaraka, i kobasica i karmenadli, i masti . Neće . . .evo, Veliki Majstor, moj stari profesor kaže da neće, krmci su toliko zaraženi, da bi svaki pokušaj njihove prerade rezultirao momentalnim smrtnim ishodom, čak i za radnike u neposrednoj proizvodnji . Kako se nekada govorilo .
Peti oktobar, onaj tamo daleki, novosadski, ne može se opisati ljudskim jezikom . Sama pomisao na čopor krmaka, bosančerosa i krajinaša, stoke beslovesne, koja je pljunula na zemlju koja ih hrani, i normalne ljude koji ih trpe, ne zaslužuje ništa drugo, osim pomena pri svakom prolasku, kraj crkotine jednog raspadnutog leša, koji prdi, smrdi pljuje krv, slinavi po pustim ulicama, e zemooo, jebo ja baaa te ustaše što te proteraše . . .vamo kod nas . . . Sam pogled, na jednu ovakvu spodobu, dovoljan je ne da zgadi ceo dan, ceo mesec, celu godinu, celi oktobar, decenije . Kolji, kolji, kolji u velikoj svinjokolji, melji u mašinama za preradu paštete i kobasica, sve te crkotine, pa pošalji u lepu njihovu, neka se ustaše podave , neka im zastanu u grlu sva govna, koja su očistili pa nama, preko Dunava ta govna, te smradove, neljudske karikature, kreture neandertalske . . . Sam pogled, na pihtijasta kruškolika tela, ćelavih turskih lubanja, gargamelu nalik, taj kmeket i kreket, to groktanje, to ciganoidno ciguliguligulisanje, taj napadni neukus . . . Sve je počelo, te divne i daleke 1988 – me godine, kada se čopor krmaka iz Kertes Varoši, nadigao u glavni grad, da tamo ruši vladu . Čopor je predvođen odabranim krmcima , svih od reda rase ulizičarka, šampionske rase, gojene i pojene na valovu sa petokrakom.
Taj čopor, za sobom je poveo sve koje je na silu iz prepunih fabrika, škola bolnica mogao izgnati . Još odjekuju njihove parole . Jože Smole želimo ti sreću , čamov sanduk i voštanu sveću . Danas praščići uštrojenih petooktobarskih krmaka, kukumavče i bogorade, da im treća generacija prašćića sisančadi, dobije posao u fabrici, otvorenoj od Janeza slovenca, koga su kao najcrnju životinju pljuvali, da tamo rade za stotinak evra . Ovakav krmkov čin bez noža ne može proći . Kakve zaržale kašike, kakve parole, kakvi transparenti . Sudbina krmka zaraženog šapom i slinavkom, samo se na jedan način rešava . Pobijte ih, sve prelijte benzinom, i spalite na trgu slobode . Ali probrane krmke, i krmače kertesovke, pankovke, ljubanovke, šipovke, ulizičarke svih vrsta, sve ih donesite na trg, jer životinje se nose, pokoljite na veliku žrtvu bogu Tranzijije, neka krv teče, svim razrovanim ulicama, neka popuni svaku rupu, a zatim ih spalite, neka se dim i smrad dignu do neba . Nećete, vi bi da lečite krmke, da im dajete penzije, dobro . Nem problema, pljačkajte decu, pljačkajte omladinu, i ovo malo zdravog razuma okrenućete protiv sebe . Krmak ljuban, krmak braca, krmak raša, ništa drugo osim noža ne zaslužuju . Baš da vidim, evo, voleo bih da vidim, čije dete neće pobeći na zapad da se tamo kurva, pere sudove, prodaje bubreg, samo d ane gleda krmke i krmače, svinje penzionerske, koje im se iz dna duše gade, s anjima i njihovim peeeeeenzijicama, svinje proklete, stoka beslovesna, velika svinjokolja nama treba, veliki dvadeset deveti novembar .
Nema normalnog deteta, kome se ne zgadi , krmača kose boje druga Tita, u novom svilenoj kineskoj trenerci, koja u rano jutro kmeči i kmekeće, oko prodavnice, iznoseći najlon kese prepune zapadnog smeća od hrane, koja ima kartice, platne kartice, čekove, koja ima penziju . Smrt dinodsaurusima, deco draga donela je kometa, a vi, iskreno se nadam, slobodu od gladi i bolesti, čekajte u vidu velike svinjokolje . Ili pada atomskih bombi na Beograd i Novi Sad . Ili ponovni dolazak svetog Save na otvaranje svog hrama . . . Kolji, za dvadeset deveti moj dobri i pošteni narode. Prvo pokolji svoje, pa čekaj švabin i mađarov nož .Kolji svinje, dobri moj i počteni narode, za dvadeset deveti novembar, kolji pa se najedi, jednom u životu, a ond apuške u ruke, noževe, toljage, maljeve, pumpe od bicikla, ,. . . udri, tebi najbližeg, kolji, ubijaj, pali ruši, ko Slavoniju, ko Krajine, ko Bosnu, ne brini ništa, ti si nebeskog naroda izdanak . . .ne brini ništa, poslaće rus stotine hiljad asvoje dece, da te od švabinog mađarovog i ustaškog noža, na velikoj svinjokolji čuva . . . Zamislite samo, krmka radoša, koji se ljudskim imenom ne mora nazivati, glorifikatora petog oktobra, svinju komitetsku, doktora, profesora, pesnika, umetnika, mislioca, teoretičara , kilimandžarca, odvedite i njega i njegove, na temelje Centroslavije, Standarda, Nome, Noviteta, Jugodenta, Jugoalata . Na svakom temelju prinesite jednog krmka na žrtvu, pecite roštilj, neka gudi ciganova violina, neka cvili harmonika, neka svet vidi kako su krmci i krmače, ceo jedan narod satrle . Lepo sam govorio, pucajte u gomilu, sve ih pobijte, neka teče krv, to nisu ljudi, to nisu slovesna bića, ljudi to ne rade, ljudi ne guraju u rat i pakao svoju decu, sve ih pobijte, ako nemate municije pokoljite ih, ali ne .Ljudi neće da krvave ruke.
Jel bi čvaraka i kobasica, bi, ali da peru krmku creva puna govana, to neće, to im se gadi . Tako vam se danas gadio ulazak u sve i jednu mesaru, gde miomirisi belosvetskih crkotina, u zaražene utrobe penzionerskih crkotina u nepovrat odlaze . Da ne zaboravim krmka miku i krmke ljubana i rašu . Mog dobrog i poštenog profesora, koji je na Titovom putu bio, a do poslednjeg dana života će na njemu i istrajati, ne pominjem . Šta su oni tada uradili .
Načoporali su se. Policija se nije „Najbolje snašla“ nije tu rulju pobila i rasterala. Krmci su se prebrojali prema nacionalnoj pripadnosti . Normalni ljudi nisu hteli ni da čuju, kamoli d agledaju odvratne jekavske i ijekavske krmke, a kamoli da im serviraju na sintelonovom tepihu kolače i prinose njihovim gubicama svakodnevno jelo i piće . Krmci su se tada uzjogunili, ako normalni ljudi neće da rade za njih, neće ni za koga . Krmci su normalne ljude gurnuli u rat . Proklet bio krmak Jurišin, proklet bio krmak Aliđukić, sve ih treba poklati, d anikom više ne padne na um da u rat u kome niko nije učestvovao po spisku šalje u smrt tužu decu . E . . .desilo se skoru upravo to . Ovog dana, petog oktobra, kad abudem video slinu slinavu, krmka kmeketavog , čestitaću mu peti oktobar, i pitati ga „ Zemooo ba, jel imaš unucima gladnim musavim i slinavim, dati na ovaj sveti dan, trećinu rude novosdske salame / 0,7 kg po ceni od 420 din / dva tetrapka jogurta od o,5 l / Litar jogurta 120 din / parče proje 10 x 5 x 5 cm, / Oko 80 din / . . .imaš li baaaa zemo , krmčino prokleta . Crkni, pukni, slini, kmeči, skiči, jebo te peti oktobar „
Toliko za onaj prošli, a tek onaj tamo peti oktobar 2000 te, za njega kad stigne račun . . .
Đorđe Višekruna
