Čuveno okolobeogradsko vodopišalo, zvano Beograd na vodi, uskoro će primiti makete prvih stanara. Njima će uskoro gradonačelnik Mali (a nije Šćepan) širom otvoriti dveri gradskog sajta, gde će moći da izaberu maketu svog budućeg stana, sve sa maketicama lavaboa, ugradnih plakara i naravno – klozetskih šolja.
Jer u takvoj raskoši šta drugo nego da se usereš od sreće.
Kad god čovek pomisli da su sa svojim potcenjivanjem zdravog razuma došli do duvara, oni nas iznenade. U tu bajku iz hiljadu i jedne noći, gde se Šeherezade kote kao pacovi koji trenutno obitavaju u šeikovom budućem raju, spremno uskače brat Mohamed Alabar. Da, baš onaj što od Beograda do Kana nosa skalameriju od gipsa i šperploče i najavljuje grad nad gradovima.
Pesmu nad pesmama!
Vavilonska kula brata Aleksandra i brata Zajeda postoji i postojaće samo u njihovim glavama, dok se ne sete neke druge budalaštine kojom će zamlaćivati sluđeni narod, u pauzama između Dnevnika, Pinkovih zvezda i Parova.
Ko još ferma arhitekte koji, prestravljeni da bi od svega toga stvarno nešto moglo da bude, očajnički vape da se manu ćoravog megalomanskog posla, jer se kule ne grade u močvari i da tamo mogu da se naprave garaže, ali za čamce.
Ima u filmu „Čudo neviđeno“ ona sjajna scena kada, modernim rečnikom kazano, investitor Bata Stojković, bogati gastarbajter iz Amerike, planira da isuši Skadarsko jezero, da ga istoči u more, i u mulju počne da gaji pirinač.
Avaj, završi tako što sedi na stolici usred zamišljenog pirinčanog polja, u vodi do kolena.
– Što je ovo, jado? – pita grešnog Bocu Diklića.
– Pa, ovaaaaj… Kako da kažem: more je visočije od jezera.
– Ček, kako to nijesi znao? Zar ne reče da si inžinjer?
– Pa, nijesam baš… Fale mi tri ispita da diplomiram.
Ili, što bi prost narod rekao – Mali, ali tehničar; veliki, ali inženjer. A u stvari, nigde ni tehničara, ni inženjera, sve neki eksperti kojima fale tri ispita i daska u glavi, mesije koji se vežbaju na državi, i ovejani lažovi koji se dele na dve grupe: na one koji još imaju malo stida, pa vrdaju pogledom dok kažu, i na one koji te lažu u oči.
Gledam i ne mogu da se odlučim koji su gadniji i veće štetočine.
Dođu dani kad čoveku sve dodija, pa pomisli da ode negde u tri lepe, u neke švedske, nemačke, amerike, a onda se trgne pa pomisli: pa nas odavde ni Turci, ni Švabe iz dva pokušaja nisu oterali, pa neće valjda, majku mu, ni ovi janjičari. Ova je zemlja naša, a ne njihova, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što je ne prodajemo za sitne pare i zarad mrva vlasti koje im bacaju iz Brisela i Vašingtona.
Šuška se da su beogradske dahije već obećale i okolinu Kalemegdana zasad nepoznatim investitorima, pa ćemo umesto pogleda na ušće Save i Dunava imati pogled na beton, staklo i gvožđuriju. Kome je do prirode, nek se vrati odakle je došao, ovde će, bre, da bude progres.
Ili, da citiram jednog znamenitog pokojnika: kome je do morala, nek ide u crkvu, a kome je do vazduha – eto mu Stare planine obogaćene uranijumom.
(Govorka se i da u šeikovom raju neće biti krmetine, znači ni pihtija, čvaraka, pa ni holesterola. I ko kaže da nam ne misle na zdravlje?)
Tarabićeve crne zmije popiše vodu na Tari, Tomini žuti ljudi navalili na Moravu, a brat Alabar bi, ni manje ni više, nego Savu i Dunav u paketu. Mnogo je, bre, Muhamede, mačku goveđa glava, pa makar to bila samo skalamerija od gipsa i šperploče.
Valjda u ovoj zemlji, pardon džamahiriji u pokušaju, ima nekog zakona. Bar dok onaj naprednjak sa velikom glavom i kratkom kravatom, zajedno sa svojim poslanicima, i to ne ukine leks specijalisom.
Čekam samo da braća svečano obrežu Pobednika, koji golotinjom sablažnjava na Kalemegdanu, i navuku mu gaće, pa da i ja kaparišem jednu maketicu u okolobeogradskom vodopišalu.
Milan Jovanović, Vesti
