Fizikalna terapija mi je bila zakazana za 9 časova. U to vreme, obično se tek budim. Ali, zdravlje je zdravlje, a kako novinar mora biti zdrav (biti zdrav), probudim se tik pre nego sam seo na „električnu stolicu“. Osoblje fizikalne medicine u Begaljici dočekalo me je na jedan ljubazan i srdačan način. Uputili su me šta treba da radim i gde da sednem. Zatim su pustili struju od mojih leđa do pete leve noge. Srdačna sestra me je pitala da li me pecka, na šta sam odgovorio negativno.
-Ako treba nešto samo pozovite, rekla je medicinska sestra, okrenula se i otišla iz prostorije u kojoj sam ja bio već „priheftan“ za zloglasnu spravu. Kada je otišla, pomislio sam se kako da zovem nekoga kome ne znam ime, ali valjda mi neće ni trebati, te mi u tom trenutku nije bilo to ni važno.
Nije dugo prošlo, osetio sam peckanje kod u delu leđa kod levog bubrega. Znam da je ušla neka medicinska sestra i brat, čini mi se, tada u prostoriju i da sam zatražio da mi malo smanje „napon“. Bili su srdačni i pričali su sa mnom. Ne znam tačno u kojem momentu, alo gotovo odjednom pacijenti koji su bili tu oko mene su nestajali, pa se vraćali. Nisam čuo ni šta radnici DZ Grocka pričaju. Osetio sam mučninu u želucu i kočenje gornje usne. Panika je sve to pojačavala. Znao sam taj prokleti momenat kada se razum bori da ostane svestan. Kada se isprepliću slike stvarnosti sa imaginarnošću vaših misli…
– Mi to radimo na suptilan način, kad se niko ne nada, ti gotov i niko i neće znati. Naravno, to je sve bila šala. Međutim, tačno sam se setio te rečenice direktora Doma zdravlja u Grockoj, kada smo jednom prilikom razgovarali o stanju tela za vreme korone, aludirajući na prethodne događaje u mom životu kada sam prebijen na ulici ili kolegi Milanu zapaljena kuća, pa se sva javnost digla na noge. Te šale sam se setio i danas.
-Meni nije dobro, pašću u nesvest isključite mi ovo, mislim da je ovo što sam poslednje izgovorio kada me je osoblje smestilo na krevet i pozvalo doktora da mi izmeri pritisak.
Slika mi je u tom trenutku bila zamućena i ne mogu da se setim ko je sve bio oko mene. Znam da su mi doneli nešto slatko i vodu, jer su smatrali da mi je pao šećer. Kasnije sam shvatio da sam ja jedan od retkih koji od medicinara uzima slatkiše, umesto da im donosi, a verujte mi takvih slučajeva je bilo još u mom životu.
Zašto me je nesvest stigla ne znam. Znam da sam ponovo uplašio i osoblje i pacijente koji su se nalazili u tom trenutku u ambulanti u Begaljici. Slično kao pre nešto malo više od pre deset godina kada sam operisao najobičniji mladež na glavi. Rutinski zahvat kod mene je bio takav da su me jedva povratili, i čak dva puta sam padao u nesvest. I to nakon završenog zahvata. Sećam se da su pacijenti koji su čekali da ih prozovu u salu, barem dosta njih, videvši u kakvom sam ja stanju odustali od bilo kog zahvata. Osoblje klinike u Zvečanskoj mi je i tada davalo čokoladu i vodu i sklonilo me sa hodnika u neku ambulantu koju sam nenamerno zauzeo, te drugi pacijenti nisu mogli da je koriste.
Sklonili su me nakon ovog „atentata“ u Begaljici, u prostorije gde se primaju kovid vakcine. To sam zapravo tek kasnije shvatio jer su me do tih prostorija doveli u polusvesnom stanju. Još kasnije, odnosno tek uveče sam shvatio još jednu okolnost . Shvatio sam da kada su me sklonili u te prostorije u njih nije bilo nikog od pacijenata, znači niko se ne vakciniše. Još kasnije sam shvatio da na dnevnom nivou taj broj izuzetno nizak, otrpilike par njih se vakciniše.
Na kraju će se možda mnogi zapitati, čemu ovaj stav (tekst) i šta ovaj Matorčević lupeta. Međutim, citirao bih nažalost pokojnog, Laneta Gutovića, koji kaže da sve ovo što sam vam ispričao ne može da škodi, a ako ne škodi, znači da koristi.
Znam samo da sutra ujutru odoh ponovo na terapiju, jer upornošću možete pobediti i „atentat“, ako ga je uopšte i bilo.
Željko Matorčević
