UMESTO „IZBORA SPORTISTE GODINE“
Vučiću, Dmitroviću, asovi – gde ste? Dočekujemo kraj 2016, a u njoj smo već dočekali i kraj „Sporta“. Sad čekamo 2017. i još jedan kraj, tačku, presudu za nečuveni zločin nad novinskim brendom…Ali nešto nas je baš danas trglo… Sportsko-novinarski bioritam i tradicija nas spontano podsećaju, otkucava sat sudbinski, neumitno, a alarm se od besomučne zvonjave odavno usijao… jer nikako da probudi one tvrdog (sada već zimskog) sna i još tvrđeg srca. A što bi se, uostalom, nekog ticalo to što su nedobronamerni ljudi brutalno ugasili i ugazili najstariji (71 godina izlaženja) sportski dnevni list na Balkanu i šire…
Elem, svanuo je 25.decembar, dan kada „Sportove“ legende biraju novog besmrtnika. Ove godine bi to bio 60.jubilarni izbor večitog vlasnika „Sportove“ zlatne značke… Jubilej za Ginisa, ali što bi to nekoga zanimalo? Osim, ako asovi, nekako po inerciji, ili po „zakucanom“ terminu u decenijskim rokovnicima ne krenu sutra uveče u smokinzima i toaletama ka nekadašnjem „Interkontinentalu“… ali ovaj put na opelo bivšem „Sportu“… Zašto da ne? Skoknite do luksuznog hotela, među čijim zidovima, još odzvanjaju trogodišnje zdravice direktora Kompanije Novosti „da „Sport“ večno živi i promoviše legende“. Možda te lepi reči sruše gvozdenu zavesu, pa o istom trošku i do vas dopru naši višemesečni apeli za spas od sila mraka, koja progutaše najsvetliji sportsko-novinarski brend od 1945. naovamo… Odlazi 2016… Odnosi naš i valjda, vaš „Sport“. Ostajemo umorni od borbe, ali ne i sasvim poraženi, jer postoji sud za jedan vid satisfakcije, ali ko će u međuvremenu da vrati izgubljeni brend, rasadnik jugoslovenskog i srpskog sportskog novinarstva…? Negde od februara otvaramo dušu u otvorenim pismima, a zauzvrat dobismo zatvoreno urnebesno ćutanje… Dakle, `ajmo sad konkretno: Vučiću, Dmitroviću, novinari, sportisti – gde ste?
Ako neko od vas nije obavešten o skoro jednogoipodišnjoj golgoti novinara DSL „Sport“, ili se nije u našim dopisima prepoznao, hajde da budemo direktniji. Da ponovimo, ali i razjasnimo… Pred očima javnosti odvijala se nezapamćena prevara, čije posledice su nesagledive, vreme će tek pokazati kakve su, kolika je cena kaljanja ugleda najstarijeg sportskog dnevnika na Balkanu i bezumnog iživljavanja nad šakom višedecenijskih profesionalaca, novinara, koji su do poslednjeg slova, daha i zrna časti branili srpski brend i brane uspomenu na njega. A da li da ponavljamo kako nas je usrećila naša bivša firma, Kompanija „Novosti“, na čelu sa Ratkom Dmitrovićem, prodavši nas 1.oktobra 2015. nezakonito (iako proces privatizacije „Novosti“ nije okončan) neopevanim izdancima pesme i zabave (čitaj: prevare), firmi „Beoton R“ iz Bora, u vlasništvu roditelja estradnog menadžera Saše Mirkovića? Sve u svemu, neviđena zabava, u kojoj se o jadu i čemeru zabavismo i zabavljamo prognani na ulicu od kraja jula. I ne bismo sada o detaljima te kvazi prodaje i neuspele privatizacije, o tome već i vrapci pevaju (daleko od toga da cvrkuću), a žalosna pesma odjekuje, sve od estrade pa do Vlade! U najkraćem, dotični Saša Mirković nije ispoštovao nijednu stavku vajnog ugovora, čiji su potpisnici njegov otac Dragomir i Ratko Dmitrović (u ime „Novosti“, kao garant), a niz protivzakonitih radnji učinilo je neprocenjivu štetu „Sportu“ i njegovim regularnim novinarima.
Međutim, nije ovo žalopojka, ni vapaj očajnika, već samo još jedno podsećanje časnih novinara i njihovih porodica na prevaru veka…Umesto da stoleće obeleže sport i „Sport“, kako mu je gorespomenuti garant poželeo i „skrojio“ u pomenutim zdravicama… Dakle, ovo je pismo poštenih, vrednih profesionalaca, koji su radili dan i noć, trostruko, četvorostruko veći posao od propisanog, i kod Dmitrovića i Mirkovića, baš onakvi radnici kakve biste vi, gospodine Vučiću, samo poželeli… E takvim ljudima, doajenima sportskog novinarstva, izdancima najstarije sportsko-novinarske škole u ovom delu Evrope, taj Mirković nije isplaćivao plate, troškove prevoza, doprinosa, podvrgao ih nezapamćenom mobingu… Uskratio njima i njihovoj deci čak i odlazak kod lekara! Usput ih nagradio i ucenjivačkim aneksom ugovora o radu, prema kojem svako od njih ne bi više radio za četvoricu, već za desetoricu!? I zato što ojađeni i poniženi zaposleni nisu uspeli da se desetostruko kloniraju i sprovedu u delo Mirkovićeve ultimativne zamisli, dobili su kao „ekstra bonus“ – otkaze, bez dinara nadoknade na ime višemesečnog dugovanja.
Ta gospoda je napravila pustoš, rasulo, ruglo od nekada uglednih novina, izazvala razdor, pri čemu je besramna, novokomponovana grupica diletanata pravila sramna izdanja „Sporta“(za anale i udžbenike!) poslednjih dana, sve do gašenja, 16.septembra… I to sprdanje sa decenijskim ugledom lista i krvavim radom novinara, daljinskim upravljanjem iz egzila u inostranstvu, Mirkoviću nije bilo dovoljno… Usledile su tog tužnog septembarskog dana njegove bezočne laži da „Sport“ postaje nedeljnik (naravno, bio bi i to još jedan vid kršenja stavki ugovora, koji je potpisan sa Dmitrovićem), a da će istovremeno da nastavi dnevno izlaženje u „jednoj inostranoj zemlji“!? Taj prodavac magle i kupac vremena preko svojih eksponenata se i dan-danas bavi takvom i sličnom kupoprodajom. Poručuje preko advokata, ili karakteristično „posluje“ preko spikerfona iz tuđine, kad se javi jednom u dva meseca, ponudi poneku nagodbu (duguje nam šest plata, troškove prevoza, nadokande za pretrpljeni bol, mobing, mesece na ulici, kamate i ostalo), a zatim nestane „u akciji“… Ustvari, samo laž do laži, jedna drugu stiže, kao kamata na kamatu… Ali zakucaće pravda i na njegova i porodična vrata, da li u Zaječaru, Boru, Grčkoj, Kipru… svejedno… I pisali smo vam, gospodine premijeru, o našoj muci, ove godine, tri, četiri puta, direktno, lično, elektronski i „papirološki“, ali rekoše da pošta naslovljena na vaše ime prolazi niz filtera, pa eto, izgleda, zbog nečije (loše) procene naša pisma ili mejlovi nisu ni stigli do vas. Računali smo i nadali se, da ste možda u moru obaveza, ipak, na nekom od portala, ugledali bar jedan od naših dopisa, koje besomučno pišemo od februara. I to „svima“: rukovodećim organima „Novosti“, UNS, resornim ministarstvima, Inspekciji rada, sindikatima, zaštitniku građana, mnogobrojnim medijima i raznim ostalim nadležnim institucijama…. Naime, gospodine Vučiću, dovoljno je da odvojite desetak minuta kako biste povezali konce i shvatili koliko tešku, ali tipsku i tipičnu, nepravdu i prevaru su nam učinili nedobronamerni ljudi i da zauzdate njihovu bahatost i oživite legendarne novine, spasite nas, vrhunske novinare i naše porodice. I samo mala napomena, nismo se nikada bavili politikom, ni time ko je član koje stranke, (sportisti, funkcioneri saveza i klubova), pa nas kao totalno apolitične ličnosti (jer smo, pre svega, novinari) nije zanimalo ni političko opredeljenje Saše Mirkovića.
Ovo čisto da se zna kako se „slučaj Sport“ ne bi uvlačio u politički kontekst. Naša partija, ili stranka, za 71-u godinu postojanja bila je uvek sport i samo – „Sport“! A kako se 1. januara navršava 15 meseci od tragične (bila bi i tragikomična da nismo gladni i prezaduženi) prodaje „Sporta“, poručujemo gospodinu Ratku Dmitroviću, pošto često na stupcima „Novosti“ obrađuje mračne godišnjice, da najpre počisti mulj u svom dvorištu i tako da primer drugima. Da ta naša zajednička avlija njegovom greškom i definitvno ne postane prokleta, jer ovde se isključivo radi o genocidu nad novinarima. Evo mu prilike da kao hrišćanin, patriota i novinarski zanatlija (zanemarićemo mu ovaj put debelo plaćene visoke funkcije u „Novostima“, dok se Kompanija pati) prizna da je pogrešio i poništi ugovor sa Mirkovićem. Da zaustavi pogrom novinara, koje je tako duševno udomio u porodici Mirković i njenom kliznom ekspertskom timu, sa nekoliko prevarantskih, zloglasnih i nestručnih garnitura, koje su se od oktobra 2015. do avgusta 2016. smenjivale i oprobale u novom izazovu zvanom novinarstvo! I zahvaljujemo se ovim putem Dmitroviću na traženju novog kupca „Sporta“ minulih meseci, kad bolje razmislimo bolje što ih nije našao, ako ih je uopšte i tražio, ustvari, reče nam na jednom od sastanaka, za čije održavanje uslov bejaše da ne ode u javnost (?), da su, zapravo, njega zvali neki interesenti. Ipak, hvala mu, još jedan Mirković bio bi poguban za nas, svakako, previše za naše poprilično narušeno zdravlje. Nova poniženja i uvrede nam sada nikako nisu potrebne, ni guranje tuđih šaka u naše ispražnjene džepove, a ponajmanje uporno ponavljanje paušalnih, „ad hok“, fingiranih tvrdnji kako je „Sport“ bio gubitaš. Istina je samo jedna, da su od „Sporta“ u Kompaniji „Novosti“ konstantno otimani ljudski i drugi resursi i pravi je podvig, za Ginisa i Pulicera, kako su te obespravljene, desetkovane i obezglavljene novine minulih godina, uprkos svemu, čak bile poprilično kvalitetne i konkurentne! Mirković i njegova klika su se igrali sportskog novinarstva. Sa akcentom na reket, valjda košarkaški ili možda teniski… Oprobali se, poigrali mnogim tuđim životima i zaigrali… i to opasno.
Zbog svega navedenog i ne čudi strah mnogih kolega iz drugih redakcija i zaziranje kada su nas letos i jesenas viđali na klupi na Trgu Nikole Pašića, preko puta redakcije „Sporta“. Retki su oni hrabri, koji su zastajali da pruže podršku. Razumemo ih, ali oni ne razumeju da se u ovoj priči prelama i njihova sudbina, da mi branimo našu obespravljenu struku… sadašnje i buduće novinarske živote. A šta reći o preglasnom ćutanju sportskih asova? Hajde, neka ne bude bitno što je „Sport“ sve njih (u roku službe), ispratio do zvezda. Ustvari, ko zna šta se mota u glavama legendi, koje teorije zavere, pa, k`o vele, bolje je, za svaki slučaj, da se drže po strani. Ne pada nam na pamet da lobiramo, da ih tajno molimo za podršku, iako smo u sjajnim odnosima sa svima. Znaju dobro svi Dejani, Dragani, Saše, Vanje, Milice, Tijane, Ane, Davori… šta je slovo u „Sportu“ značilo za njihove karijere… Ćutali su i ćute od letos i sportski savezi i klubovi, pa eto, za utehu, makar, potvrde da je preostala grupa legitimnih novinara „Sporta“ nezavisna i poštena, da nije ni na čijem platnom spisku. U redu, naš je posao, profesionalna obaveza da pišemo o sportu, o talentima, o zvezdama, o sportskim spektaklima, ali sportisti dragi, postoje stvari, priče i događaji, što nas neraskidivo vežu, koji su iznad posla, koji su emocija više…
Razmislite za početak barem o tome…Ili za kraj, da se sa „Sportom“ rastanete makar kao ljudi. Vi, neustrašivi sportski ratnici, dobro znate šta je nepravda i kako je teška borba protiv nje. Pogotovo ako nemate podršku navijača i medija… Poštovani gospodine premijeru i sportske legende, apelujemo na vašu savest, ljudsku i profesionalnu i na vaš moral, hrabrost i pravdoljubivost! Da dobro pobedi zlo, pravda nepravdu! Spasite „Sport“! Još nije kasno! Unapred hvala! Hvala i ako nećete, ili eventualno, ne možete… Kako god, vama svima, u najiskrenijim mislima, šaljemo jubilarnu 60. „Sportovu“ zlatnu značku! Silom prilika, virtuelnu, ali je od srca! Zajedničku, oproštajnu… Toliko možemo u ovom trenutku. Srećna vam i uspešna Nova godina! …A mi ćemo se već nekako snaći.
Poslednji, legitimni novinari DSL „Sport“ Beograd, 25.12. 2016.
