Igrati se nemačkog kancelara, Vilija Branta, na brdovitom Balkanu opasna je igra. Ili si prodao dušu đavolu, ili si nedorastao situaciji. Pred kojom se sumom žrtava pokloni u Potočarima umišljeni Vili Brant – pred mitskom cifrom od 6,7 i 8 hiljada mrtvih duša, kojom proizvođači mita u Srebrenici hoće da, po svaku cenu, namaknu brojku za genocid koga nije bilo?
A, kad smo već kod prebrojavanja, postoji jedna forenzički i naučno već utvrđena brojka od 1.300 ubijenih, poklanih – od toga neki i živi odrani – ali se onda ne ide u Potočare nego u Bratunac.
„Žene, deca, starci, sve je to jednog decembarskog jutra, stavljeno pred cevi, pod nož. Poneki su nabijani na kolac; istinski masakr koji se prostirao svugde gde je bilo živog čoveka -u crkve, bolnice, autobuse, podrume… Rezultat? Nepregledan broj mrtvih koje je teško i pobrojati.
„Samo na ovom groblju, u Bratuncu, najvećem u Bosni, nalazi se 1.300 grobova…“. Ovo svedoči i zapisuje američki reporter-očevidac, Danijel Šefer u njegovoj knizi „Rekvijem za Evropu“ (1993). Kaznenu ekspediciju na Bratunac vodio je komandant Osme operativne grupe Armije BiH, Naser Orić, a pomagao mu je njegov zamenik, Zulfo Tursunović.
U maju 1997. godine vraćam se sa Pala, od Radovana Karadžića, prolazimo pokraj Han Pijeska, tadašnjeg sedišta Ratka Mladića. Jedan od pratilaca iz Karadžićevog obezbeđenja, direktni svedok događaja u Srebrenici od 11. jula 1995. godine, seća se svega: „Bude nas u ponoć. Diži se. Kuda ćemo? U Srebrenicu. Šta ima tamo?
Videćeš kad dođeš. A, kad smo stigli, Srebrenica puna ‘Turaka’. Mene zapalo da pratim pun autobus. Njih pun autobus, a ja samo sa pištoljem. Da su hteli mogli su me rukama likvidirati… Odjednom vidim dvojicu iz grupe koja mi je zapalila kuću. Sestru su mi silovali, pa zatim ubili. Majku sam našao presavijenu mrtvu preko plota. Sa rupom u glavi. Od tupog predmeta (briše čovek suze)… Izvučem ih obojicu iz autobusa i svakom po metak u glavu. Jebem li im majku Tursku“…
Bilo je zločina. Ali izigravanje Vilija Branta – one scene kada se poklonio žrtvama Hitlerovog nacizma – u atomsferi bosanskog građanskog rata, traži nešto više od političkog Potočarenja. Za velike tragedije kakva je bila Srebrenica, potrebni su malo veći ljudi. Pogotovo kada se, kako nam to pokazuje i propala britanska rezolucija u UN da se Srbima prilepi genocid, namakne projektovana brojka sramote, koja bi nas pratila kroz istoriju.
Najveći broj Bošnjaka poginuo je prilikom očajničkog pokušaja proboja 28. muslimanske divizije iz srpskog obruča. U sastavu divizije bile su 181,183. i 184. brigada Osme operativne grupe Armije BiH. Prema izveštaju i samog bošnjačkog Evidenciono- dokumentarnog centra, pod kategorijom „ubijeni Bošnjaci“ stoji brojka 4.200. To je tek pola od magične cifre 8.000.
U Memorijalnom centru u Potočarima sahranjeno je 3.749 osoba, ali je uklesana cifra od 8.372, sa tri tačke iza brojke, koje bi da sugerišu kako će se tokom vremena napabirčiti i taj zadati, mitski broj. Dvadeset godina je prošlo a „pridošlica“ nema, mada se zna, prema rečima samog direktora Centra za nestale osobe BiH, Amora Mašovića, da su mnogi sahranjeni u Centru, što rođaci već sahranjenih, što vrlo sumnjivog legaliteta i legalnosti.
U temeljito dokumentovanoj knjizi Karaganovića i Simića „Sreberenica: dekonstrukcija jednog virtuelnog genocida“, definitivno je utvrđeno da je, prostim poređenjem broja stanovnika Srebrenice pre ulaska Mladića u enklavu (40.000) i broja onih koji su, probijajući se, živi stigli u Tuzlu – cifra od osam hiljada „matematički nemoguća“. Ona je očajnički pokušaj zapadnih i domaćih stvaralaca mita, da napabirče „genocid“.
Sa humanog stanovišta hiljadu mrtvih duša, gore-dole, malo šta znači. Svakoj majci Srebrenice i Bratunca smrt sina je ceo genocid. Ali, istorija ima njene drugačije mere. Oni koji su spremni da se tako derviški klanjaju mitskim brojkama, jednom zločinu dodaju još jedan zločin. Srebrenička tragedija nije za Potočarenje. Naš Vili Brant je okusio kako to izgleda i na dočeku (kamenicama) u Srebrenici. Nisi više ni za tamo ni za ovamo. Ni za Srebrenicu ni za Bratunac. Aliluja.
Dejan Lukić, Vesti
