Почетна » О Вучићу и Сребреници: Ко је заправо бацио камен на помирење?

О Вучићу и Сребреници: Ко је заправо бацио камен на помирење?

од admin
0 коментар

Оно што је неподношљиво у Србији након инцидента у Поточарима јесте морбидна инверзија фокуса.

Сате и сате заузеле су специјалне емисије по пинковима, хапиима и другим тв станицама, где је извештавање о догађају – двадесетогодишњици геноцида у Сребреници –замењено небројеним снимцима и коментарима о нападу на премијера Александра Вучића у Поточарима. Сребреничке жртве тако су још једном бачене на маргину, готово прећутане – жртва број један био је председник српске владе.

Прича о инциденту у Поточарима за пар дана ће нестати, и уступиће место другим поводима за уздизање Вучићевог култа личности, каже социолошкиња Весна Пешић, којој се нешто друго чини много важнијим. Она, наиме, подсећа да то што је Вучић радио у прошлости ограничава његове потезе у садашњости и будућности: он, дакле, није имао шта да тражи у Сребреници.

„Сматрам да Александар Вучић, исто тако и Томислав Николић, никад више нису могли да се појаве у Сребреници. Могу да воде неке друге политике – Европска унија, Косово, могу да смањују пензије и плате, може он да прави неки спас и неке реформе, на чему му честитају, али – постоји неки базични ред, неке ствари се просто не могу чинити. Не могу ја да убијем нечије дете, а сутрадан да идем у ту кућу! Постоји, дакле, неки ред који не може да се прекрши. Ја, према томе, мислим да нико од њих није уопште смео да оде у Сребеницу јер им тамо није било место. Просто, нешто што си радио у прошлости – то ограничава неке твоје потезе у будућности. Једноставно, тој двојици – Николићу и Вучићу – њима места у Сребреници више није било. Ако си славио ратове, ако си славио Шешеља, ако си славио Младића, ако си говорио ‘за једног Србина сто Муслимана’ – немој онда више да идеш у Сребреницу! Просто, то није ред. Свако ће ме разумети да неки ред постоји и да он апсолутно није имао шта да тражи у Сребреници“, оцењује Весна Пешић.

Описи премијеровог достојанства и храбрости док су га у Поточарима гађали камењем, ципелама и флашама, заиста су у Србији задобили митске и митоманске димензије, на моменте изазивајући готово севернокорејске реминисценције. Али, да ће све то бити употребљено за доградњу култа Вучићеве личности, било је одмах више него јасно.

Вучићеви сапутници, сарадници и сателити – министри, посланици и уредници њему оданих таблоида – направили су од њега скоро већу жртву од осам хиљада сребреничких жртава и њихових породица. Ти „одјеци и реаговања“, ти вулини, ђукановићи, вучићевићи, анђелковићи и слични… запосели су нам целокупно видно и слушно поље, величајући премијерову жртву. Таблоид „Информер“ у размахивању теорије завере отишао је толико далеко да је на насловну страну поставио „дијагнозу“ да је „циљ атентата на српског премијера“ био „убити Вучића, изазвати рат“. Простор су добиле и опскурне тврдње да су „Британци убили Ђинђића, а сада су намеравали да убију и Вучића“.

Милош Ћирић, стални сарадник сајта „Пешчаник“, оцењује да је сам Вучић направио такву атмосферу, те је директно одговоран за то што се фокус померио на споредни догађај у односу на оно што се у Поточарима дешавало. Он оцењује да се кроз подршку јачању Вучићевог култа личности заправо оправдавају политике које је он водио током деведесетих година.

„Посебно се то односи на његову политику према региону и према геноциду у Сребренци, која је и даље увелико негаторска и која не доприноси помирењу у региону. Пројекат иза којег стоји Александар Вучић и који, према мом мишљењу, и даље прећутно подржава јесте онај исти дискурс велике Србије, нападнуте и неправедно оптужене Србије – док паралелно говори о томе да је његова рука испружена за сарадњу у региону. Оно што он не схвата јесте да његова рука ни не треба да буде испружена него да рука жртава треба да буде испружена према њему. А да би се то догодило, он би морао да заузме потпуно другачији став од ставова које заузима данас“, оцењује Ћирић.

И која, онда, рука помирења Бошњацима?И ко то стварно баца камен на помирење?

У одговору на то питање Ћирић ће на сајту “Пешчаника” прегнантно установити да “догодине, или било када у будућности, Вучић у Сребреници може да рачуна на пружену ‘руку помирења’ тек када нешто заиста учини да до помирења и правде за сребреничке жртве дође. За почетак би било добро да масовна убиства Сребреничана почне да назива правим именом…, да јавно осуди свако негирање геноцида у Сребреници… Тек после тога Вучић би у Поточарима могао да се нада да буде дочекан као човек који се покајао за сопствене и грехе државе коју ‘уздигнута чела’ представља.”

Бранка Тривић, РСЕ

Можда ти се свиди

Оставите коментар

seventeen − 2 =