Ових дана се најављивао велики збор грађана у организацији људи из ССП-а. За разлику од Вучићевог највећег митинга који је величанствено отказан, овај збор је одржан. Скромно, али ипак одржан.
Дошло је неколико грађана. Неки тврде да их је било двадесетак, а из извора блиских локалном режиму стигао је податак да је број много мањи и да се то само чинило да их је толико. Наводно, забуну су створиле јакне и кишобрани, као и кретање присутних по дијагонали и правцу. Кажу, „нису хтели да стоје у месту да их пребројимо“. Било како било, организатор је најавио долазак великог броја људи из Калуђерице, масовни долазак, али они се неким чудом нису појавили. Прострујала је и информација да су се изгубили и да су скренули лево код Албукеркија, а неки кажу да је то све због кише. Има и оних који су склони тврдњи да ССП нема подршку грађана онолику колико они мисле да има, односно да је нема уопште. Скептични тврде да су позив и дневни ред баш били у складу са данашњим датумом. Претпоставља се да је све то схваћено као првоаприлска шала. Нисам склон да верујем да је групица људи из ССП-а хтела да се шали, али када се погледа дневни ред, онда то ипак има смисла. Једна од интересантних ствари је и покушај опозиције да се огради од опозиције, тј. да се опозициона странка ССП, преко свог чланства (који нису чланови), и уз одлуку збора, огради од опозиције и да опозицији, којој и сами припадају, искаже неповерење. Интересантан приступ исказивању неповерења себи самима. Та негација сопственог припадања и сопственог постојања је први пут виђена у политици. Напредњаци су склони чудним потезима, али овај је избио на прво место.
Интересантно је да се ова симпатична првоаприлска група нигде не одриче потеза и чињења владајуће СНС структуре, него све своје бодље окреће ка опозицији. Интересантно је и да су чланови ССП-а у константном, друштвено-бескорисном и контрапродуктивном „рату“ са носиоцима, односно администраторима, одређених група на друштвеним мрежама и да су већ имали потезе преузимања одређених ФБ страница. Њихово деловање тренутно доноси више забуне него што ствара јасну слику. Можда је све то део неког ширег плана који се диригује одозго, али такав став, и вођење квазиполитике, неће им донети ништа добро, осим ако немају дил са СНС-ом и унапред договорен аранжман.
Треба их и разумети. Ушли су у политику, а о политици не знају ништа. Хоће власт, али не са онима који су у опозицији. Председник Општинског одбора ССП Гроцка, је већ једном имао значајну сарадњу и коалициони однос са Напредњацима, тј. са Симоновићем. Додуше, тада није носио овај дрес, него неки жући, али му је шеф странке био исти овај садашњи који им је дао дозволу за улазак у коалицију. Ствари су се промениле доласком Пајтића на чело ДС-а и тада одборнички двојац излази из странке и даље у скупштини општине Гроцка наступа као Демократски савез. Ондашњи дил је био да се подржи Симоновићева власт. Седело се тада заједно и договарало. Како ми је тада Драгољуб рекао, то је „наша Врчинска прича“. Наравно, за тако добро дело, и Врчинску причу, добијено је место саветника у јавном предузећу.
Напредњаци су таргетирали Ђиласа као непријатеља и свуда га спомињу и оптужују. Они не знају да се боре системски, већ борбу морају да персонализују. Тако су некада таргетирали и Динкића, Весића, Шапића, Триванку, Чомићку, Кену, па и Шутановца. Све је то чудно, али можда се исплати бити на супротној страни од СНС-а. Можда је добро бити таргетиран као „непријатељ“, јер то може донети неке предности. Можда не пре избора, али после избора… Показало се као могуће. Можда је због свега овога ССП-у грочанска опозиција већи противник него грочански Напредњаци. Добро је да се на време све открије како се не би десило да опозиција пред вратима нађе дрвеног коња, попут оног у Троји.
Мислите о томе, а док мислите, ДИНСТАЈТЕ полако.
Горан Пекарски
