Pseudologija Fantastika je deo , u medicini poznatog pojma pod nazivom „Kvalitativni poremećaj pamćenja“. U narodu se ovaj pojam više prihvatio, i poznatiji je kao „patološka lažljivost“.
Možda nekima ovaj pojam nije poznat, i ako se sa njim sreću veoma često, ali on je dobro poznat u svetu medicine i psihologije. Ovaj pojam definisan je još u 19. veku i prisutan je kao dijagnoza.
Šta je „pseudologija fantastika“?
„Patološka lažljivost (pseudologija fantastika) je poremećaj pamćenja, udružena sa naglašenom potrebom pacijenta da obilato proizvodi neistinite podatke, da više ni on, a ni njegova okolina ne mogu da razluče šta je istina, a šta laž. Vremenom pacijent kreće nekritički da veruje u svoje tvorevine. Ovakva pojava se zapaža kod histerično struktuiranih ličnosti.“
Osoba živi u svom imaginarnom svetu u kome sama kreira istinu. Istinu stvara tako da sebe prikazuje kao ključnu ličnost u svim aspektima. Kada treba on je ključan za donošenje svih odluka i samim tim i zaslužan za sve pozitivne rezultate.Za negativne uvek je kriv neko drugi. Po potrebi, kada mu se ne sviđa ponašanje okoline, i oseti se ugroženo, osoba prelazi u agresivnu odbranu braneći sebe napadima na druge. Često u kriznim situacijama sebe prikazuje kao neshvaćenog, i kao žrtvu, a sve to je propraćeno ispoljavanjem snage, čvrstine i spremnosti za borbu. Na taj način šalje sliku ugroženog ali odlučnog. Takva prezentacija kod populacije sa nešto manjim intelektom izaziva sažaljenje ali i divljenje. Osoba sa takvom poremećajem je u stvari slaba ličnost koja svoju dominaciju ispoljava prema bliskim ljudima ili podređenim, jer je to ambijent u kome se oseća sigurano, i zaštićeno svakodnevnom bliskošću sa istima. U kontaktu sa jačim autoritetima prelazi u snishodljivu fazu. U toj svojoj prizemnoj, snishodljivoj ulozi obavezno zadržava sliku da je ipak on, taj koji može sve, i da će sve završiti ne bi li se dodvorio jačem autoritetu. Takve osobe traže da budu blagonaklono prihvaćene od jačih autoriteta.
U nekom društvu, ili zajednici, većoj ili manjoj, takve osobe često izbijaju na površinu jer projektuju sebe kao rešenje za probleme koje druge muče. Ljudi iz okruženja po pravilu podrže takvu osobi jer u njoj vide instrument za rešenje svog problema, bez rizika po sebe, a ne shvatajući da ne samo da problem neće biti rešen nego da će ta obmana uzeti maha i vremenom postati opasna.
Pseudo fantastikus će oko sebe okupljati slične , i na taj način stvrati piramidu na čijem značajnom položaju, vrhu, će biti on sam. Omasovljenjem omotača oko sebe, sebe diže na još viši nivo, ali i to je samo privid jer generalno on ostaje na nivou na kome jeste a druge spušta kako bi se stvarala, i videla, razlika..
Što je osoba jače rangirana, piramida je sve veća, i šira. Kako se krene ka dole, odnosno ka dnu, podržavaoci ove obmane koji su sve slabijeg intelektualnog i društvenog statusa, zarad ostvarenja sopstvenih interesa, nikako ne dovode u pitanje autoritet, ili istinitost tvrdnji Alfa pacijenta.
Nije problem kada je pojedinac u nekom širem miljeu, i status mu ne omogućuje da pokrene lično propagiranje i nametanje. Problem se javlja ako takve osobe dođu u mogućnost odlučivanja i uspostavljanja svoje volje odnosno kada dobiju određene poluge koje mogu koristiti kao sredstvo uveravanja ili nametanja uverenja. Iz početka sve to deluje dosta autoritativno i utemeljeno ali kako vreme odmiče dolazi do polarizacije okoline na one koji prepoznaju anomaliju, i one koji i dalje slepo veruju. Oni koji prepoznaju se opet dele na dve grupe, i to, na one koji počlinju da se distanciraju i reaguju, i na one koji zarad ličnog angažovanja, ili koristi, nastavljaju da ćutke podržavaju fatamorganu svesni da bez te fantazije ni njih ne bi bilo.
Ako se nekim slučajem takve osobe domognu šireg i moćnijeg načina reklamiranja, a danas je svima dostupan jedan deo javnog objavljivanja preko društvenih mreža, onda postoji mogućnost bržeg širenja i lakšeg pronalaženja “vernika”. Razni mediji, elektronski i štampani, jakom podrškom i višestrukim ponavljanjem, mogu značajno doprineti širenju devijantnih misli predstavljenih kao notorna istina.
Kada je ova pojava svedena na pojedinca onda i nije opasna, ali kada postane masovna , poput grupa, sekti, pokreta ili stranaka, koje imaju svoju “zvezdu vodilju” onda veoma brzo dolazi do značajnih promena u društvu.
Ovakva pojava, iz istorije smo naučili, zna dovesti i do masovne agresivne histerije, koja se završava katastrofalno. Setimo se Nemačke i Italije `30-ih i `40.ih. Setimo se Staljinovih čistki ili post-ratne Jugoslavije. Setimo se raspada bivše Jugoslavije i svih značajnijih, ili u tom trenutku manje značajnih aktera. Setimo se ideja koje su putem mas-medija promovisane i stvaranja lažnih verovanja i osećaja. Neki od tih aktera i danas imaju isti način plasiranja svojih ideja.
Svi ti periodi su doveli do strašnih posledica jer su mase krenule za ljudima koji su imali teške poremećaje a predstavljali su ih kao snažne ideje i vizije.
Ako smo nešto naučili a to je da se istorija ponavlja i da moramo biti jako oprezni jer zlo ne spava. Ono radi danonoćno.
Goran Pekarski
Naslovna: Karikatura – Žig info/ veštačka inteligencija
