Када погледамо сами себе шта можемо видети? Можемо видети поносан и пркосан народ који кроз историју није трпео угњетавања, али се дизао само онда када се чаша зла прелије. Дизао се народ и против страног фактора, али и против домаћих послушника који су по правилу увек већи зулум правили.
Подељеност Срба нас је увек коштала. Тако је и данас. Ми као да не знамо ко смо и као да не знамо шта хоћемо. Код нас је свако политичар, фудбалер, председник и генерал. О свему имамо мишљење, али га исказујемо по славама или у ужем кругу пријатеља уз неку флашу пива или чашицу ракије. Ту смо сви велики и јаки, али у стварности српско друштво је дубоко подељено. У инату и пркосу нисмо подељени, али смо увек двоструко позиционирани. Увек смо половични око сваке идеје, и то увек изазива сукобе, подељеност и раскол.
Узмимо за пример друштвено уређење. Србија је република која у свом грбу има круну као симбол монархије. Престо немамо, али престолонаследника имамо. И двор смо му доделили, или још боље речено — вратили. Један део грађана неће краља, али би волели да имамо доживотног председника, па још и да се та функција може наследити. Ово се као идеја појавила скромно, тихо, 2019/20. и деловала је као увертира за испитивање јавног мњења. За то је потребна промена устава, али референдум није потребан јер је довољна двотрећинска већина у скупштини. Шушкало се о томе, а онда је престало. Шта се то десило и зашто то није видело светлост дана, нисам сигуран. Можда је неко проценио да је ово 21. век и да ово није Северна Кореја.
Србија је демократска држава у којој увек, по правилу, влада само један човек. Волимо да од неке персоне направимо божанство па да га следимо, а на крају се увек испостави да смо омашили. Баш тада када дође до отрежњења, долази и до највеће поделе. Они који су свесни ситуације и који критикују, и они који су несвесни и који бране власт — власт уобличену у једном човеку.
Вучић је одавно схватио како просечан Србин размишља и само примењује оно што нас историја учи. Србину можеш све продати ако си довољно јак ауторитет. Пристаће на све, само му немој дирати жену, јер онда се одмеће у хајдуке.
Ако се створи довољно погодна клима, а под тиме се подразумева да просечан гласач буде медијски конзумент строго контролисаних гласила и ако се изврши супституција критичног слоја интелигенције са неадекватном масом увезених странаца скромног образовања и велике захвалности, ствар се може у кратком временском року довести до краја.
Чини ми се да се баш то дешава. Млади одлазе јер не могу да добију адекватно запослење, јер је све попуњено необразованим, полуобразованим или послушним страначким кадровима. Да би се број гласача задржао на повољном минимуму, увозе се људи са стране који аутоматски добијају велике повластице и могућност аутоматског запошљавања. Да српски безобразлук буде максималан, и да би се процес усељавања убрзао, појавиле су се и агенције које увозе радну снагу. Да зло буде веће, наши привредни предузетници схватају да могу да остваре профит кроз смањење доприноса, које је за ту врсту усељених радника законом омогућено, и масовно запошљавају придошлице.
Оваквим поступцима и накарадним законима успоставља се одређена сегрегација и домаћи радник се ставља у неповољан положај јер је скуп за свог послодавца. Такав процес повлачи додатно исељавање радника и њихових породица у друге регионе где се може наћи посао, а пристизањем заменске, јефтиније радне снаге мења се стручна, али и демографска структура становништва. Такође, то је и негативан процес јер се на тај начин губи средња класа домаћег становништва, а ствара се ниже-средња класа увезених радника. Дугорочни резултат је губитак већинског, државотворног народа и стварање микс култура, обичаја и традиција. То ниједна држава није радила и ово се није десило од насељавања Америке или Аустралије, али то су тада биле области без било ког облика државности. Постојала је аутхтона култура која је замењена придошлицама.
Из свега овога се може видети да тренутна власт својим чињењем урушава Србију демографски, културолошки и социјално.
Ово полусвет не може да разуме јер да може — не би био то, али интелигентнији део популације схвата и зато сада на улицама имамо „блокадере“ који су схватили, и имамо „контра блокадере“ који не могу, не смеју или не желе да схвате шта нам се спрема у будућности.
Додатну опасност чине и апстиненти који се гаде на све, а после избора највише паметују. Они би увек могли бити језичак на ваги који може да покаже да је памет у Србији ипак доминантнија и да може бар на изборима да се уједини.
Запамтите да је свака памет — памет за себе и да је тешко спојива, али је зато глупост универзална и веома кохезиона.
Где има памети, има и будућности!
Боримо се да памет преовлада, а они други ће је следити као што сада следе и ово.
Горан Пекарски
Насловна: „Penn’s Treaty with the Indians“, слика Бенџамина Веста из 1771–72.
