Bog se dragi na Srbe razljuti, a kako i ne bi kad smo i oćoravili, i otupeli, i omutavili kao nikad u istoriji. Prodadosmo veru za večeru i uverenja za koru hleba nasušnog, duh slobode je negde iščileo, zajedno s ono malo mozga što nam je preostalo poslednjih decenija.
A, u stvari, možda mi i nismo tako loši, možda jednostavno imamo na čelu države baksuza kakvog dosad majka nije rodila?
Jer, kome se još „hiljadugodišnje poplave“ dešavaju svake dve godine, sem Njemu? Da se, jadan, za zelen bor ‘vati, i on bi se, zelen, osušio…
Kad ujutro ustane i uključi vesti, napadne ga strašna dilema: jesu li ove poplave dobre, ili, pak, loše u predizbornoj kampanji? ‘Oće li mi umalo podavljeni narod majku majčinu što od obećanih bedema, nasipa i kanala nije bilo ništa, ili će ih sunce jarko ogrejati kad se pojavim u biračkom telu, mračan, ozbiljan i pun gneva prema neradnicima koji mi, kao tiha voda, potkopavaju ugled, i vlast?
Da li će se neki nevoljnik setiti da me priupita šta bi sa silnim donacijama, od Japana do dijaspore, gde završiše te pare kad u Jadru jalovina i dalje truje njive, a kobajagi inženjeri dižu tragično smešne nasipe koje ruši prva kiša?
Hoće li neko, onako usput, primetiti da država opet kupuje UV lampe i glasačke kutije, kao da je one stare neke pojeo, ili podložio za potpalu, i da za to daje grdne milione iz budžeta bušnog kao sito? I ko se tu, od silne braće, kumova, pašenoga i ostale uže i šire rodbine – ugradio?
Koliko je nasipa moglo da se digne od tih para, bando halapljiva?
Nema ko da pita, a i da pita – ko bi mu odgovorio drugačije nego da je neprijatelj naroda i države, da je žuta banda, sluga tajkuna i ljubitelj onih što su Baksuza Milenijuma naterali da radi 25 sati dnevno, jer tobož popravlja njihove brljotine.
Ili bi ljubopitljivom istinoljubitelju na vrata zazvonili oni što na glavi nose bušne čarape, a u rukama bejzbol palice. Kao, na primer, u Inđiji.
Pljačkaši van kontrole, koji su uspeli da ubiju svaku kritičku reč, ponašaju se kao za švedskim stolom koji svaki mafijaš na belom svetu sanja. Otimaj, kradi, niko ti ništa ne može, niti sme. A, ako još pređemo magičnih 50 posto, ihaj, ni kamen na kamenu nećemo ostaviti, ni zrno žita u ambaru.
A kiša posle može da pada koliko joj volja, čak i po ruskoj prognozi, tad nas to više neće interesovati. Ostaće samo mučeni načelnik Marić koji više neće morati da ublažava upozorenja iz Moskve da je vodena kataklizma u Srbiji na pomolu, kako ne bi uznemiravao stanovništvo.
Kad nas jednog dana voda ponese đuture s krevetom, kao onu babu kraj Dnjepra, kod Crnjanskog, pitaćemo se gde nam je pamet bila i što smo umesto glave koristili televizijske vesti.
Moji Čačani, koji su Slobu na vrhuncu moći zasipali jajima i saterivali ga u opštinu da tamo drži predizborni miting, ćute dok Baksuz i Kralj lopova drži propoved pored poplavljenih kuća.
I, pošteno da vam kažem – bilo me je sramota.
Ništa su ove poplave, šta nas tek čeka. S njima, a i posle njih – potop.
Milan JOVANOVIĆ Vesti.online
