– Da li ste se možda nekom zamerili? Nije to čudo kad ste novinar. – Da, mnogima. – Jel?! Onda sigurno na nekog sumnjate? – Ne, ni na koga. – Ali, kažete da je auto bio ispravan, zbog čega se onda zapalio? – Zato što je KRŠ.
I tako se završio dijalog sa policajcem koji je došao da napravi zapisnik o takozvanom samozapaljenju vozila. Otišao je, reklo bi se, razočaran, mlad i vaspitan plavac koji je previše gledao američke krimi serije i slušao kuknjave nabeđenih veličina pisane reči kojima svaki režim radi o glavi.
Ili o autu.
Mišljenje je kao dupe, svako ga ima (citat Đorđa Čvarkova), a svaki smrad koji se bori s ventilatorom misli da je Don Kihot (Vlada Bulatović Vib, valjda). Laje se i zalajava, a lopovski karavani, od žutog do naprednog, prolaze i usput nam plaze jezik.
Zabole njih za reči gneva, da su držali do reči ne bi političkog oca ni izdali. Njih može da zaboli samo u predelu džepa, ili ako im neko dirne ženicu, batu, ili svaju.
Guraju svoje, opremljeni đon-obrazima i nula karakterom. Dok nesrećnik iz Pančeva sa 3.000 dinara socijale „izdržava“ teško bolesne oca i majku i mlađeg brata školarca, dotle nešto stariji epizodni glumac Radoša Bajića zgrće jednu po jednu funkciju: on je danas šef kabineta generalnog sekretara Vlade, šef Blerovog izuma, „diliveri junita“ za državnu upravu, član Upravnog odbora Agencije za zaštitu od jonizirajućeg zračenja i nuklearnu sigurnost, član Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, a od ove nedelje i sekretar radne grupe koja se bavi problemom izbeglica.
Njegove kvalifikacije su moćne: voli ga neko u vlasti. A, Đura Nedić je slepac koga niko ne voli: završio je, a budale!, srednju medicinsku školu sa svim peticama i sada, očajan, sedi pred sivom i hladnom zgradom pančevačke bolnice, proseći posao.
Za njega nema hleba u belom mantilu, bolnica je jedna, a maminih i tatinih naprednih sinova čitav bataljon. Đura i njegovi skapavaju od gladi, glumac se patio po Tajlandu, na nemilosrdnom suncu, obučen samo u gaće.
Kad su slike njegovog mučenja dospele u javnost, prešaltovao se na Vođinu vodenicu i na akciju „Letujte u Srbiji“.
Svako u Srbiji, dakle, ima jednake mogućnosti za uspeh, s tim što su neki dibiduz nesposobni da nađu i jedan, dok drugi ne znaju šta će od silnih poslova. Onda nesposobnjakovići okače tablu oko vrata i raskukaju se, ne bi li sve uspehe Svemogućeg prikazali kao šuplje priče.
Potom Vođini izvršioci, e da bi se bruka ikako zataškala, šalju emisare da se sa nesposobnjakovićima i slepcima slikaju i da im svečano uručuju radne knjižice. Jer, ovo je neoliberalizam sa ljudskim likom, u tom idiličnom svetu ima lepe reči čak i za migrante, a kamo li za srpsko čeljade.
Doduše, nesposobno.
Da sam na mestu Vođe i njegovih, ne bih baš bezrezervno verovao majstorima, električarima i mehaničarima što ih ubeđuju kako njihova ljuta mašina grabi kao munja i gazi sve prepreke pred sobom. Virnuo bih ponekad pod haubu, tamo gde kuva i šmercuje daleko od očiju kamera i varljive spoljašnje idile.
Planuće, gospodo, kad se najmanje budete nadali. Da li vozite krš, ili ste se nekom zamerili – to sami procenite. Ono što je sigurno, biće to totalna šteta.
