Svaka čast našim olimpijcima, borili su se, prolivali znoj, odricali se svega da bi uspeli u životu i došli do cilja, to je za pohvalu i treba, obezbedili su sebi penzije od svoje 40-e i to od 118.000 dinara za bronzanu medalju pa do 160.000 za zlato.
Sada ja ovako javno pitam, a kolika će biti penzija veterana koji su ostavljali krv, znoj, delove tela pa čak i živote, po rovovima, jarugama, šumama? Za razliku od olimpijaca mi nismo nosili zastave, patike, trenerke. Na našim licima nije se video osmeh već grč, tuga i poneka suza. Sa naših usana se nije orila pesma već zahvalnost Bogu za još jedan poklonjen dan.
Sa naših usana se čula molitva Bogu da ako treba da umremo neka to bude odmah, da se ne mučimo.
Sada ovako javno, svi mi učesnici ratova pitamo, kolika je naša penzija, koliko ćemo mi dobiti što smo se borili za našu zemlju, što je nismo obrukali, što nismo pobegli?
Gospodine ministre Vuline, i gospodine premijeru Vučiću, koliko će naša država da izdvoji za svoje heroje sa Košara, Morine, Paštrika i ostalih delova zemlje Srbije gde smo je branili? Da li ćemo doživeti da neko izađe za govornicu i kaže, jasno i glasno, da smo mi heroji, da smo i mi ispisali deo stranice naše časne istorije? Da li ćemo ikada dočekati da nam neko kaže „hvala“ za sve što smo uradili?… Jer možda, da tada nije bilo nas, ko zna da li bi sada bilo i njih.
