„Bez lenjira ne možete ispraviti iskrivljeno“, rekao je Seneka, i opisao ulogu osoba na koje se tokom života ugledamo, i čijem ponašanju, razmišljanju i gledištima težimo.
To su osobe koje imaju veliku specifičnu težinu, čiji uzor nam je dokaz da život može biti ono što priželjkujemo. U odnosu na njihov etalon određujemo sopstvena dostignuća, testiramo ideje i vrednujemo uspehe. Merimo i vagamo ono što čine – ili ne čine – nastojeći da im se približimo. Duša treba da ima nekog koga poštuje, čijim primerom može sopstveno unutrašnje svetilište načiniti otpornijim. A to su naši uzori. Naši idoli.
Pravi idol, pravi uzor je neko ko podstiče osobu na neposredno delanje, na preduzimanje koraka koji će je odmaći iz sopstvenog položaja. Podstrekač i inspirator koji pokreće – i unapređuje – ostale, samim prisustvom u njihovom umu.
Dve najveće boljke savremenog čoveka – koje praktično čine pravu epidemiju – su verovanje da je bogomdan da zaslužuje sve, kao i da za sve ono što smatra da zaslužuje ne mora da se potrudi. Kad takav čovek kao idola ističe nekog čiji čitav se život zasniva na trudu, možemo li ga uzeti za ozbiljno? Pokazuje se življenjem, a ne pričom.
Silinu razočaranja u idole doživljavaju jedino oni koji odbijaju da prihvate sebe, tačnije sopstvene granice. To je zato što oni odgovornost za sopstveno stanje u dobroj meri prebacuju na sopstvenog idola. Idol je tako odgovoran za sve, jer osoba zanemaruje sopstveni život i, umesto da podstaknuta idolom, teži da ga unapredi, jedina zadovoljstva doživljava kroz uspehe svog idola. Ali takva perspektiva je unapred osuđena na propast – takav nakaradno podignut idol je unapred osuđen na pad u očima obožavaoca. Osoba koja spoznaje sebe, i razume neminovnost stadijuma na životnom putu – promena u karijeri, prekretnica u vezama i odnosima sa drugim osobama – kao i, u perspektivi, velike lične promene i naizgled dramatične izmene svetonazora, ne može nikad prebaciti svom idolu odstupanje od dotadašnjeg ponašanja i razmišljanja. Umesto toga, samo mu može biti zahvalna što je deo života, upravo zahvaljujući njemu, usmerila u pravcu koji ju je učinio boljom osobom i odveo je dalje.
Intelektualno poštenje u Grockoj vibrira sa stranica koje evociraju tragične sudbine ljudi koji su hteli da modernizuju opštinu, kao i onih drugih koji su je pljačkali i razvaljivali. Neki od njih su nažalost premalo uticali na naše živote, drugi nažalost previše. Nedostajanje javnog morala je glavna konstanta u Grockoj tokom poslednje decenije. Dobre smo prebijali ili smo im palili imovinu, loše smo tovili. I to nije moglo drugačije da rezultira.
Čini se da su budale svuda oko nas, ali je u Grockoj centrala.
U ovoj varoši imamo novokomponovane bogataše koji su poboljšali svoj materijalni status, ali su u kulturološkom i estetskom smislu ostali na vrlo niskom nivou. Oni su, nažalost, ti koji diktiraju današnje vrednosti gročanskog društva. U modi je sve osim znanja.
I dok novi bogataši gore od želje da se uzdignu na društvenoj lestvici ali im fali pedigre, običan svet obožava ljude sumnjivog morala. Tako nas više zanima šta je ko obukao, šta jede i da li se ulepšavao plastičnom hirurgijom, nego kakve rezultate postiže u poslu kojim se bavi. Isto to zanima i predsednika opštine, koji je te teme preneo na radno mesto.
Danas u Grockoj biti pametan, to je isto biti glup, biti lud i biti budala. Dakle, danas ono što je in, to je uglavnom ’para vrti gde burgija neće’ i ’gde sam ja tu’. I faktički ljudi obožavaju profitere koji su se obogatili na tuđem voću i razne ljude sumnjivog morala. Svi znamo da svako društvo koje nije znalo iskoristiti svoje najpametnije ljude, je propalo.
Ako me pitate šta smo propustili u proteklom periodu (noći) U Grockoj, reći ću samo:
Apsolutno ništa, naša tendencija je da i dalje propadamo…
Željko Matorčević
Naslovna fotografija: Karikatura
