Стокхолмски синдром у „Ћациленду“: Кад жртва тапше џелату своје младости

Синоћ је у фамозном „Ћациленду“ одржан, како упућени кажу, опроштајни говор. Затвара се овај објекат, гасе се светла једне позорнице, али мрак који остаје у главама присутних гушћи је од било које ноћи.

Главни гост – председник Србије Александар Вучић. Сценографија већ виђена, али детаљи… детаљи су оно што леди крв у жилама сваком ко има и зрно памћења дужег од јучерашњих вести.

Иза председника, као кулисе моћи, стајали су припадници јединице са црвеним береткама. А испред њих, у првим редовима, са жаром у очима и длановима црвеним од аплауза – Ненад Абрамовић. Сада мештанин наше Калуђерице, председник удружења „Завичај“.

Пише: Жељко Маторчевић

Слика је била готово надреална. Абрамовић, човек кога је „Олуја“ одувала са огњишта, тапше човеку који је у то време био генерални секретар Српске радикалне странке. Тапше док му леђа чувају момци у црвеним береткама – истим оним униформама које су деведесетих, док је Абрамовић тражио спас у Београду, представљале страх и трепет за избеглице.

Јер, да се не лажемо, Срби болују од једног специфичног феномена. То није само заборав, то је мазохизам. То је стање у којем жртва са обожавањем гледа у, у најмању руку, саучесника своје несреће.

Абрамовић је недавно, у једном интервјуу, сам описао своју голготу. Испричао је како је дошао у Београд са 27 година, али да је главни град тада био „забрањени град“ за њих, невољнике из колоне.

„Изгледало је тужно и јадно“, рекао је Абрамовић, „зато што је још и тад била мобилизација, па су нас враћали у Славонију. Малтене, ми нисмо смели да се крећемо. Једини начин је био да одемо на Косово и Метохију. Иако је то супротно Женевским конвенцијама, нисмо смели да живимо, да ходамо… Неки су страдали поново кад су враћени на ратиште.“

У том свом искреном исказу, Абрамовић је само „заборавио“ да именује оне који нису дозвољавали да се дође у Београд. Заборавио је да каже ко је хапсио избеглице по Србији и слао их назад у туђе ратове или у Арканове кампове у Ердуту. То су радиле управо те озлоглашене „црвене беретке“ и државна безбедност, под патронатом власти у којој је данашњи председник оштрио оловке за цртање граница Карловац–Огулин–Карлобаг–Вировитица.

Док је Вучићева странка тада сањала Велику Србију на туђој крви, Абрамовић и хиљаде других су губили своју малу, личну Србију, своје куће и своје животе.

Према сведочењу појединих генерала тадашње Војске Српске Крајине, пад Крајине био је класична издаја. Политичари су, наравно, били безбрижни. Не само да су на време отишли, него су евакуисали и своје породице данима раније, остављајући народ у хаосу.

„Настао је хаос где се више не зна ко пије, а ко плаћа, измешани су официри, удбаши, полицајци, новинари… Око поноћи, Главни штаб оглашава фајронт, искључују се телефонске везе. Дотле, кроз главну книнску улицу сатима пролазе аутомобили и трактори са избеглицама… Збогом, Крајино!“, сведочио је један од генерала.

И сада, тридесет година касније, круг се затвара у „Ћациленду“. Вучић најављује крај тог објекта, црвене беретке стоје мирно, а Абрамовић тапше.

Када размислим, можда се нешто слично десило и синоћ. Желим да верујем, зарад оног младића који је 1995. бежао спасавајући живу главу, да Абрамовић није својом вољом стајао ту.

Хајде да убацимо мало ироније, јер је реалност превише болна: Не желим да верујем да је Абрамовић по други пут направио грешку и тапшао онима због чије је политике протеран са вековног огњишта. Радије ћу веровати да су га оне црвене беретке иза њега поново „заробиле“, као некад по Београду, и да га нису пуштале да побегне из „Ћациленда“ док се представа не заврши. Да је он заправо талац, а не саучесник.

Јер, заиста, како другачије разумети његово појављивање на скупу, тик уз симболе силе која га је прогањала, и уз човека који је био власт те несрећне ’95. године? Или је ипак оно проклетство код Срба заиста тако – да највише волимо оне који нас највише коштају?

„Ћациленд“ се затвара, али позориште апсурда у којем живимо, очигледно, тек почиње нову сезону.

Насловна: Ненад Абрамовић у позадини између две црвене беретке