Da pojasnim-vozili smo bicikle bez ikakve zaštite, klackali se na improvizovanim klackalicama, pravili praćke.. Prosto se pitam kako preživeh?…. I u to doba, nekih nedelju dana pred polazak, nama otkazaše letovanje! Nismo mogli da verujemo. Pa zašto, pitasmo svoje?
Nismo ni slutili šta se krilo iza odgovora da su se neke čike posvađale, i da zato ne možemo da idemo. Od tog događaja, odnosno otkazivanja letovanja, svi iz moje generacije počeše da prate šta se dešava sa zemljom u kojoj smo odrastali.
A u toj zemlji imali smo bezbroj igračaka isto toliko letovanja, zimovanja… Odjednom, osetismo glad, i to nas je sve kao decu pogodilo.
Počeh da vrtim ona dva-tri kanala što smo imali na TV-u, u nadi da ću pronaći odgovore. Gledao sam i Skupštinu sve u nameri da pronađem odgovor. Gledanje Skupštine, ispostaviće se kasnije, je jedna od najvećih grešaka u mom životu.
Nekako mi se čini da u ovoj zemlji neznanje mnogo bolje prolazi…
Videh svašta, od kako sam počeo da pratim Skupštinu.. Prvo sam video nekog gospodina koji je govorio kako niko ne sme da nas bije, kako će svi dobiti svoje plate .
Uf ,rekoh, ovaj lepo zbori. Pa plate, to treba mojim roditeljima! Baš sam video novu igračku koju sam nameravao da kupim. Tražio sam novac od mojih roditelja, a oni mi rekli da nemaju, jer im nije bila plata.
Znači pošten neki čovek, mudro govori. Lele, što priča. Ma svaka mu je reč na mestu. Posle nekog vremena , upitam roditelje, da li je bila plata da konačno kupim igračku koji sam poželeo..
Jok bre, ajde idi u svoju sobu. Oh, kako su svi postali nešto mrzovoljni, pomislih u sebi. Inače sam tih dana primetio da su svi nešto nervozni. Učili su nas da prvi kažemo „Dobar dan“ starijima i oni su nam ljubazno odgovarali. Tih godina, od odpozdrava se čulo samo: ma beži bre dete…….
Al me zeznuo onaj čika, pa on nije dao plate izgleda. Ne volim ga više, zeznuo me (znate to već kakav je osećaj kod deteta) . Upalim Tv i videh nešto što mi probudi ponovo nadu, neki drugi čikica koji se bori protiv ovoga što me slagao da će biti plata mojim roditeljima.
Jeste, malo me plašio sa onom bradom, ali ovaj baš ne staje da smeni „onoga“. Okupio ljude koji glasno uzvikuju: „SVI SVI SVI“, još se naježim kada se toga setim. Dobio sam ideju da odmah krenema za Beograd, što sam i saopštio mojim roditeljima. Keva počela da plače, a ćale me tako udario (verovatno bi po sadašnjem zakonu o dečjim pravima otišao na doživotnu robiju) da sam odustao od te ideje. Počeo sam čak i da mrzim tog čiku, jer sam dobio batine zbog njega.
Vratih se ja da gledam ponovo Skupštinu… Kad eto ga neki debeli, sada koji se bori protiv svih ovih što me lažu. Auu, al je hrabar, vidi pa on se nikog ne boji, poliva ove druge sa vodom, gle iznose ga. Pa bravo majstore ti si moj idol, pomislih tada u sebi..
Kretoh ja u Srednju školu. Lele, što to bejaše teška vremena. Nemamo para ni za markicu, ni za užinu. Što si jeo kući-jeo si. Prevoza nije ni bilo, smrzavali smo se kad dođe zima, tako da to što nismo plaćali markicu, nije mi smetalo. Neretko, gurali smo i autobuse uz Brestovik samo da dođemo do kuće. U tom nekom pubertetskom besu, odjednom neka dešavanja. Počele škole da štrajkuju, neki ljudi se okupljaju. Upalih prokleti TV da vidim… Kad stvarno, neki lupaju u šerpe, protestuju, prozivaju režim.
Dobro je, neko se opameti, pomislih u sebi. Gle, eno ga onaj čikica s početka priče. Ček da pojačam da čujem šta sad laže… Sad je već postao „iha-ha“ Čikica, nije više samo govornik… Priča on, te kako je to samo „šačica“ ljudi, ovo, ono… O, kako me iznervirao.
Brzo dohvatim fiksni da zovem drugare. . Ne radi, pa gde baš sad? Mora da je napadao sneg na žice. Izađem napolje, protresem banderu.. Evo ga signal, doduše krči, ali ga bar ima. I tako se mi dogovorimo da odemo na lice mesta, da vidimo o čemu se tu radi, o toj „Šačici“ ljudi…
Dolazimo na trg, centar BG-a. Auuuuu, šta je ljudi, pa jer onaj zna šta je šačica? Nikad mi matematika nije išla od ruke, ali je nemoguće da je ovo „šačica ljudi“. Videh i drugare iz škole. Gle imaju transparent. Priđeh da se pozdravim i da vidim šta tu pametno piše..
Gde ste bre đilkosi,šta ima? Evo došli malo u zezanje, nema nigde bolje nego ovde.
Ček, ovaj reče u zezanje? Kako bre zezanje, ja mislio ozbiljne stvari?
Osvrteh se malo. Studenti se druže, pričaju.. Gle, pa ovi se i „žvalave“ ovde, pa zar ne menjamo vlast? Videh i transparent što su ispisali školski drugari, ovako je glasio: “Mi smo ovde samo zbog riba „ETŠ Rade Končar”.
Pa kako bre? Razočarao sam se. Ispade da je onaj s početka priče bio u pravu kad je rekao „Šačica izmanipulisanih studenata“.
Odlučili smo da krenemo kući. Ali kuda? Trg prepun, ulice zatvorene, a Milicija stoji sa strane i ne dozvoljava nikom prolaz.
U svoj toj gužvi, videh da se jedan Milicajac sklonio da zapali pljugu. Pokažem ja ovima mojima na taj prolaz i krenusmo ka njemu.. Samo što smo stupili na Kolarčevu ulicu, stvori se kordon Milicije ispred nas.
Viče odbij, vraćaj se nazad. Pa gde nazad, ja bih kući (setio sam se ćaletovog šamara) ubiće me moji. Aman odbij! Kad, „ne leži vraže“, odjednom sva masa one šačice krete za nama i poče da laje, i to bukvalno.
Poče cela ulica da uzvikuje AV AV AV AV AV…… i tako u nedogled .Joj jadan ja, ispred mene kordon, neki se hvataju i za palice, a iza nas na hiljade ljudi. Napravismo još gore sad. Ovi ispred me kude, iza čestitaju. Ispred nas nazivaju izdajnicima, iza herojima… Ma nazivajte me kako hoćete (mislim u sebi) samo nas puštajte kući. Već mi trne obrazi na pomisao šta me čeka… Elem, jedva smo se nekako izvukli. Kasnije se ispostavilo da iako je to imalo uspeha, i da je bar Beograd bio, da nazovemo „Slobodan grad“, neko nas opet grdno zeznuo. Ništa bolje nije bilo nakon tih protesta. Čak i prevoz postade gori.
GSP zamenili neki turistički busevi, počelo da se naplaćuje na sve strane, sve i svašta. A onaj „Čika bradica“ izgleda ispalio nekog lika koji beše sa njim u koaliciji. Pričaše da ga je šutnuo, kao da nije ni postojao…..
Proživeh ja i bombardovanje. Moram priznati, meni je ono dobrodošlo. Ali pre nego što me optužite da sam izdajnik, pročitajte i zbog čega…
Te 1998. godine smo trebali da idemo na ekskurziju u Mađarsku. Radovao sam se što ću prvi put kročiti na neko tlo, a da to nije Jugoslavija. Zatim je ponovo usledilo razočarenje, a priča ista kao i 1991.! Kao da prolazim ponovo isto. Zabranili nam ekskurzije! Kažu, ovoga puta, zemlja u ratnoj opasnosti. Pa zar opet? Pomislij, kakve smo sreće, ova moja generacija bolje i da se nije rodila… Nekim čudom, te godine se ipak tenzija smirila i otputovasmo mi u Mađarsku…
Početkom 1999. opet počinje priča o ratnom stanju. Moj dobar drug, inače pripadnik Romske nacionalne manjine, imao je rođake u Austriji i oni su njemu stalno govorili da će biti rata tj. bombardovanja. On je stalno nama u školi pričao da će biti bombardovanja. U početku smo se svi smejali. Međutim, toliko je taj naš drugar uporno pričao o bombardovanju, te je i nama ostalima ulio neki strah.
Popustismo svi u školi. Ja „Vukovac“ u osnovnoj, a tada jednu ili dve prelazne ocene imaše.
Prolazi godina, a rata nigde. Kuku padosmo mi svi redom godinu! I to da je neka, nego završna godina.. Kad su pale prve bombe, mojim drugarima iz škole i meni je to došlo kao „kec na desetku“. Polagali smo diplomski za vreme vazdušne opasnosti, i nekako nas je sve to ojačalo. Završismo i taj diplomski, a i rat prestade. Završio sam školu, počeo raditi tu i tamo…
Nije dugo prošlo, opet protesti. Ponovo sam srećan, po ko zna koji put sa istim razlogom. Izađe narod na ulice, slomi otpor vlasti. Konačno sloboda, pomislih…
Došlo je vreme i za odlazak u Vojsku. Smorilo me to što kad god sam tražio neki normalan posao, vrlo često pitanje poslodavca bi bilo: „Da li si služio Vojsku „? Imao sam utisak da samo zbog toga što nisam služio Vojsku, neće da me prime za taj posao. Zato reših da se prijavim i da odem na odsluženje. Ako ništa drugo, bar je onaj koji nas vodio kroz silne ratove konačno smenjen.
Ispostaviće se da sam služio dve Vojske. Krenuo u Vojsku Jugoslavije, završio u vojsci Srbije i Crne Gore. Rata, na sreću nije bilo, ali nam baš za vreme služenja vojnog roka, ubiše premijera. Vanredno stanje, vanredne okolnosti, sve se to u Vojsci osetilo..
Nakon završenog vojnog roka, rešio sam da se zaposlim i da uopšte ne pratim političke igre u Srbiji. Apsurd je taj što me niko posle nije pitao da li sam služio vojsku.
Prošlo je nekih dobrih osam godina, kada sam dobio poziv da radim na jednom lokalnom portalu u Grockoj. Dugo sam razmišljao o toj ponudi, na kraju sam je ipak prihvatio. Pošto sam godinama bio politički „dezinformisan“, reših malo da saznam šta se dešava, kao i šta se dešavalo prethodnih godina. Nije trebalo mnogo vremena. Verovali ili ne, apsolutno je bilo sve isto. Samo što je Žika tad prešao kod Laze, Gile i Mile se udružili, a do juče se nisu podnosili. Svi pričaju istinu, a svađaju se. Kako je Žika prešao kod Laze, tako se ovaj portal za koji počeh da radim, prebaci u aktuelnu vlast. Nisam hteo da odustanem, te otvorih svoj portal. Uostalom, sada ste na njemu, čitate ovaj tekst.
Za portal Žig info, sada je čula sva svetska javnost, nažalost, zbog mučnih tema, prebijanja i paljenja kuće novinarima. Kada sve danas saberem i oduzmem, čini mi se da ima nade za onog koji se istinski bori kroz život. Ipak još uvek je teško i mučno, jer tu su i dalje Sima, Panta, Vučić, Đilas… Pardon, Sima je pao.. Mislite o tome…
Željko Matorčević
