„Gašo, Gašo, tužan Gašo, šta će s tobom biti? Gaša htede stolar biti težak mu je svrdo. Posle htede kovač biti gvožđe mu je tvrdo. On je hteo i tkač biti kidaju se konci. I lončar je hteo biti al mu smrde lonci. Zatim htede krojač biti al ga igla bode. Što god Gašan poče radit, sve natraške ode! „Gašo, Gašo, lenji Gašo, šta će s tobom biti, pitao se davno Jova Zmaj, ne znajući da će mnogo, mnogo godina kasnije njegova pesmica tako lepo da legne u slučaju Vođinog ministra odbrane.
I da će Gaša postati ni stolar, ni kovač, krojač, nego, ni manje ni više – član Kabineta!
Ministar Gaša je retko smešna pojava, čak i kad junački ne kisne kao na paradi u čast baćuške Putina. Za razliku od nekih njegovih ulickanih i slatkorečivih kolega, čak i ne deluje opasno, već nekako sublesasto, što bi narod rekao.
Otkad je batalio keramičke pločice i bacio se na vojsku, kukala joj majka kome je dopala, tužan Gaša svakodnevno strepi – šta će sa njim biti. Sprdnja na dve noge, autor čuvenog „teleprontovanja“ iz rodnog mu Kruševca na Surčin, lupa glavom od zida do zida, očajan i uplašen šta će mu Šef reći ne odbrani li se od sve brojnijih nazadnjaka, što naprednima rade o glavi.
Kad ćuti – ne valja. Kad progovori – lele, majke, čupaju kose od vlade do poslednjeg opštinskog odbora naprednjaka. Šef, verovatno, dobija napade, a Gaša, tužan Gaša, znoji se i premešta s noge na nogu, ko onaj što je pitao da ode „u avliju“, ali u pogrešnom padežu. Pa se oneredio usred učionice, pardon, kabineta.
Suočen sa oličenjem čistog zla, zaštitnikom Sašom, koji, gle!, izgleda da ima podršku Zapada (ista je to kujnica, da se ne lažemo), banuo je pravo u sedište vojnih špijuna i postavio sačekušu zblanutom Jankoviću.
– Beeeee, ružan si, ružna ti brada, a vojsku si služio ko kafe kuvarica! – kliberio se tužni Gaša, pokušavajući da zbuni zlog zaštitnika, koga verolomni Zapad, gle!, podržava.
Kad se Saša pribrao i krenuo da pretura po ‘artijama strašno visoke poverljivosti, Gaša je prešao na drugu taktiku: uključio je ventilator da se papiri razlete, pokušavao da ih mazne i gurne u mašinu za sečenje, otimao se kao dete za zvečku.
– O, ludaka, majko moja! – zavapio je zaštitnik Saša na kraju, digao ruke, tresnuo tapaciranim vratima i tako su tajne sačuvane od zlobnog uljeza.
Gaša se tada, slomljen borbom prsa u prsa, strovalio u najbližu fotelju, „Cvetkoviću, sipaj nešto da popijemo, umal’ da izginem…“, pa pozvao Šefa da raportira:
– Orijentir bandera, levo dva, jednim metkom cilj uništen!
Džaba je posle zli zaštitnik pisao saopštenja, žaleći se što mu Gaša nije dao igračkicu. Uostalom, tako je kukao i Poćorek, žaleći se dvoru kako je bilo blato, kiša, a protivnik pokvaren i fanatičan. Bitan je rezultat, lopta može da prođe, igrač – jok.
„Teško svakom koji ne zna
rada i zanata,
gladovanje, jadovanje
neradu je plata…“
Ajde, čika Jovo Zmaju, pa da bude iz tvojih usta u božje uši.
Milan Jovanović, Vesti
