Otkako su Sloba i Njofra u Karađorđevu (koje će se uskoro zvati Bajazitovo) crtali novu mapu bivše Jugoslavije, nije bilo primera takvog protivprirodnog bluda kao što je, još malo pa ljubavni, zagrljaj našeg Vođe i ambasadora Emirata u Sandžaku.
Mada ni dinar nisu dali, zaslužili su da imenima arapskih velikana zakitimo svaku bolnicu, školu, pa i crkvu, što da ne! – uskliknuo je s ljubavlju naš Prorok.
Posle je svratio i do Deževe, rodnog mesta Svetog Save, gde je obišao radove na hramu.
– Koliko vam još para treba da završite? – upitao je velikodušno, ‘vatajući se za zadnji džep, po navici.
– Ne treba, ne treba, hvala do neba, Preuzvišeni! – zavapiše popovi, prestravljeni mogućnošću da neki od velikih vezira, sultana ili kalifa za neki miliončić evra kupi ime.
Zasad, hram u Deževi će se zvati po Svetom Savi, a za dalje – će vidimo. Kako je Ovaj počeo, ni onaj hram u Beogradu, najveći na Balkanu, više nije siguran.
Jer, ko je pratio Njegov zadivljeni pogled dok je obilazio blistave toalete u novoj, šeikovoj školi, dok je govorio kako u toj lepoti dete prosto poželi da dobije proliv, ili zatvor, još bolje, taj je sa zebnjom shvatio da bi Nedremano oko za lepe pločice i zelene lavaboe prodao ne samo Svetog Savu, već celo porodično stablo Nemanjića.
Kad Telekom već niko neće, ima Srbija šta da ponudi od brendova. Za koji miliončić evra uglavićemo polumesec u grb na Patrijaršiji, sahranjivaćemo se u čaršavima, žene ćemo lepo da zabradimo, a u Zvezdama Granda najmanje jedna epizoda biće namenjena talentovanim pripravnicima za hodže.
Nije smešno!
Ono što je nekad bio samo loš vic, danas je jeziva stvarnost. Ko je ikad mogao da pomisli da će beslovesna masa blejati u TV ekrane i verovati u laži koje naš Prorok sipa u tonama? Da li ste mogli da zamislite da će biti stvarne novine čije naslovnice više liče na glasnik bolnice „Laza Lazarević“, nego na delo razumnog čeljadeta? Jeste li i u najružnijim snovima sanjali da će Srbija postati jedna velika Životinjska farma, a Šojić lik koji nikad neće dosegnuti svoje idole, oličene u današnjoj vladajućoj klasi?
Aforističari, već smoreni uzaludnim poslom, ređaju u vetar: Žilav smo narod, za sada samo pojedinci umiru od gladi; Kradu više nego što im je potrebno, misle i na crne dane; Bog je potpuno nezavisan: od njega su odvojeni i crkva i država.
Stvorena je takva džungla u kojoj ološ najbolje krči put. Ako si uz skute Kralju životinja, kradi, ubijaj, ni dlaka ti iz krzna zafaliti neće. I majka crkva koristi gužvu, pa je tako vapaj đakona Nenada Ilića u beogradskom nedeljniku „Vreme“ ostao glas vapijućeg u pustinji: samo zato što se drznuo da obznani da sveštenstvo živi u ropskoj pokornosti prema vladikama, koje prete otkazima svima koji iskažu čak i zrno neposlušnosti.
Možda zato ovako gromoglasno ćutanje dok Vođa Savino ime velikodušno poklanja arapskom šeiku. Vrana vrani oči ne vadi, a iskreno rečeno i Vođa i momci u mantijama propovedaju isto: carstvo nebesko i pakao ovozemaljski.
Šeik Bin Zajed Srbe voli, i za njih se Alahu moli, pojte mu, Srbi, pesmu i utrojte!
