U ona sretna vremena bilo je kod velegrađana moderno da imaju vikendicu. Tako je i moja majka zapinjala da i mi nešto dignemo, iako moj otac nije za to bio zainteresovan, ali joj je popustio.
Kupljen je plac i iskrčeno zemljiste, čak je bila i postavljena ograda sa kapijom i bagerom iskopana udubina za kuću, pošto je teren bio pod kosinom. Onda je došla kriza i tu se stalo. Sve tako i danas stoji. Tehnički, dakle, i dalje posedujem parče zemlje Srbije. Ali nikakve su šanse da će od toga ikad išta biti.
Pre neki dan zurim kroz prozor gradskog voza ovde u Adelaidi, posmatrajući naselja kako se smenjuju predamnom, i neke kockice mi se u tom trenutku poslažu u glavi! Naravno! Vikendice nisu uobičajene na Zapadu! Bar ne u ovim prostranim zapadnim „kolonijama“ – Australiji, Americi, Kanadi. Ljudi imaju po jednu kuću, u nekom lepom predgrađu, i sa tim su zadovoljni. Preko nedelje se voze u grad na posao a preko vikenda se uglavnom sa porodicom motaju po kući i okolini. Tako u principu i ja.
Zašto su onda vikendice („daće“) bile tako popularne u socijalističkim zemljama? Prosto zato jer su ljudi živeli u malim stanovima po soliterima, u betonu, i trebao im je odmor od te stešnjenosti i gradske vreve. U petak popodne iskradali bi se ranije sa posla, kući na brzinu ubacivali decu i stvari u kola i onda pravac Grocka.
I sad dolazimo do poente, do nebuloze zvane „socijalistička modernizacija“. Gradili su te soliterčine i trpali ljude u njih kao mrave, ali ljudi bi nakon što su se ekonomski malo stabilizovali reagovali „povratkom na selo i u prirodu“ – građenjem vikendica. Imate dakle slučaj DUPLIRANOG STAMBENOG PROSTORA, jer su preko nedelje vikendice zvrjale prazne a preko vikenda prazni bi bili stanovi.
Toliko o ekonomičnosti i promišljenosti življenja u socijalizmu! Kad nešto ne napraviš kako treba prvi put, pravićeš ga iznova.
Miroslav Olenjin
