У претходном тексту сам најавио да од топле добродошлице у Русији за Тита 2.0 нема ништа. Видело се то претходних дана по пријему режимског верског курира и куртоазног исказивања „поштовања“ само због титуле коју носи у СПЦ.
Наставак бруке је био на аеродрому, пар дана касније, где се бледо испоштовала функција коју Тито 2.0 има. Најављивана приватна вечера се свела на оно што сам и написао — на колективну вечеру домаћина са свим пристиглим гостима. Место које је додељено за седење приликом вечерњих дешавања главном Ћацију је показатељ шта се мисли о њему. Кажем „о њему“ јер не треба бркати однос Русије према Србији — ово је однос Русије према некоме ко је то лично заслужио. Да се однос променио, видело се и приликом сусрета и руковања. Српски театралац је хитро кренуо ка Председнику РФ у жељи да се види срдачност дочека, али је Путин застао, а један припадник обезбеђења се хитно створио да би се избегао било какав контакт осим руковања. Слично је било са Додиком, али он је успео да једном „пољуби“ Путина пре него што се Путин измакнуо у страну и само га потапшао по рамену.
Сетимо се — пре пар година је непоменик, на паради поводом победе над фашизмом, седео једно место од Путина. На овој паради је седео „тамо негде“ и то веома заслужено. Овакав однос према њему је производ свих кокетирања са основним противницима Русије, а међу њима су на првом месту Макрон и Шолц. Овакав однос долази и због флертовања са Зеленским и гомилом муниције која се појавила на ратиштима Донбаса за употребу украјинске војске. Овакав однос је настао због изјава о ослобођењу Београда и малој помоћи Црвене армије, а и због потписивања уговора о куповини 12 Рафала за око 3 милијарде евра. Од Русије смо могли да купимо 35 комада МиГ-35 или 25 авиона Су-30 за те паре — и то све са симулаторима, резервним деловима и наоружањем — а притом Руси су нам поклањали авионе МиГ-29, тенкове Т-72Б3 и борна кола. Лаици би рекли да се тако морало зато што из Русије не може да се купи ништа због санкција, али се варају. Ако су могли да стигну руски „Репелент“ системи за борбу против дронова и руске борбене куполе за транспортере — могло је да стигне и све остало.
Ову бламажу Александра Вучића треба посматрати као однос Руске Федерације према њему, а не као однос према Србији.
Руси су били милостиви и пустили су га да дође — вероватно да би му јавно, пред целим светом, показали шта мисле о њему и где му је место — за разлику од Американаца који му нису дали ни да приђе.
Док је он брукао Србију, дотле је нови премијер брукао себе и Владу Србије. Не знам ко у Влади Србије сме да доноси протоколарне одлуке када непоменик није у земљи, али и тај неко није баш при себи. Можда су деловали по инструкцијама које им је оставио „ненадлежни“. Ђуро Мацут је положио цвеће поводом победе над фашизмом у Другом светском рату на споменик Незнаном јунаку из Првог светског рата на Авали. „Ђе везу нађоше — ето жив нисам.“
Мада, кад се боље размисли — то је порука и наставак додворавања Европској унији, која активно негира улогу Совјета у ослобађању Европе од немачке чизме. Американци су почели да преузимају улогу ослободилаца Европе — иако је њихова улога почела тек 1944. године, и то онда када су схватили да су Руси незадрживо кренули и да ће ослободити целу Европу. Да би се сачувао утицај на европском континенту, морали су да припреме Сицилију и Дан Д.
Да је ендокринолог положио цвеће тамо где се оно и полаже — а то је на гробљу страдалих ослободилаца Београда — Србија би признала значајну улогу Црвене армије. А овако — испоштована је форма, а суштина за ову власт није битна. Преварио се Ћаци ако је мислио да је то промакло Русима. Зато је прошао тако како је прошао у Москви.
Сваки дан нека нова брука и срамота. Српски режим се запетљао као пиле у кучине и одатле му нема спаса. Оставка и нови избори са уређеним бирачким списковима су једина нада за Србију — али то Алекс Вучи неће дозволити докле год не буде нашао нови начин да се нешто смува.
Горан Пекарски
