U prethodnom tekstu sam najavio da od tople dobrodošlice u Rusiji za Tita 2.0 nema ništa. Videlo se to prethodnih dana po prijemu režimskog verskog kurira i kurtoaznog iskazivanja „poštovanja“ samo zbog titule koju nosi u SPC.
Nastavak bruke je bio na aerodromu, par dana kasnije, gde se bledo ispoštovala funkcija koju Tito 2.0 ima. Najavljivana privatna večera se svela na ono što sam i napisao — na kolektivnu večeru domaćina sa svim pristiglim gostima. Mesto koje je dodeljeno za sedenje prilikom večernjih dešavanja glavnom Ćaciju je pokazatelj šta se misli o njemu. Kažem „o njemu“ jer ne treba brkati odnos Rusije prema Srbiji — ovo je odnos Rusije prema nekome ko je to lično zaslužio. Da se odnos promenio, videlo se i prilikom susreta i rukovanja. Srpski teatralac je hitro krenuo ka Predsedniku RF u želji da se vidi srdačnost dočeka, ali je Putin zastao, a jedan pripadnik obezbeđenja se hitno stvorio da bi se izbegao bilo kakav kontakt osim rukovanja. Slično je bilo sa Dodikom, ali on je uspeo da jednom „poljubi“ Putina pre nego što se Putin izmaknuo u stranu i samo ga potapšao po ramenu.
Setimo se — pre par godina je nepomenik, na paradi povodom pobede nad fašizmom, sedeo jedno mesto od Putina. Na ovoj paradi je sedeo „tamo negde“ i to veoma zasluženo. Ovakav odnos prema njemu je proizvod svih koketiranja sa osnovnim protivnicima Rusije, a među njima su na prvom mestu Makron i Šolc. Ovakav odnos dolazi i zbog flertovanja sa Zelenskim i gomilom municije koja se pojavila na ratištima Donbasa za upotrebu ukrajinske vojske. Ovakav odnos je nastao zbog izjava o oslobođenju Beograda i maloj pomoći Crvene armije, a i zbog potpisivanja ugovora o kupovini 12 Rafala za oko 3 milijarde evra. Od Rusije smo mogli da kupimo 35 komada MiG-35 ili 25 aviona Su-30 za te pare — i to sve sa simulatorima, rezervnim delovima i naoružanjem — a pritom Rusi su nam poklanjali avione MiG-29, tenkove T-72B3 i borna kola. Laici bi rekli da se tako moralo zato što iz Rusije ne može da se kupi ništa zbog sankcija, ali se varaju. Ako su mogli da stignu ruski „Repelent“ sistemi za borbu protiv dronova i ruske borbene kupole za transportere — moglo je da stigne i sve ostalo.
Ovu blamažu Aleksandra Vučića treba posmatrati kao odnos Ruske Federacije prema njemu, a ne kao odnos prema Srbiji.
Rusi su bili milostivi i pustili su ga da dođe — verovatno da bi mu javno, pred celim svetom, pokazali šta misle o njemu i gde mu je mesto — za razliku od Amerikanaca koji mu nisu dali ni da priđe.
Dok je on brukao Srbiju, dotle je novi premijer brukao sebe i Vladu Srbije. Ne znam ko u Vladi Srbije sme da donosi protokolarne odluke kada nepomenik nije u zemlji, ali i taj neko nije baš pri sebi. Možda su delovali po instrukcijama koje im je ostavio „nenadležni“. Đuro Macut je položio cveće povodom pobede nad fašizmom u Drugom svetskom ratu na spomenik Neznanom junaku iz Prvog svetskog rata na Avali. „Đe vezu nađoše — eto živ nisam.“
Mada, kad se bolje razmisli — to je poruka i nastavak dodvoravanja Evropskoj uniji, koja aktivno negira ulogu Sovjeta u oslobađanju Evrope od nemačke čizme. Amerikanci su počeli da preuzimaju ulogu oslobodilaca Evrope — iako je njihova uloga počela tek 1944. godine, i to onda kada su shvatili da su Rusi nezadrživo krenuli i da će osloboditi celu Evropu. Da bi se sačuvao uticaj na evropskom kontinentu, morali su da pripreme Siciliju i Dan D.
Da je endokrinolog položio cveće tamo gde se ono i polaže — a to je na groblju stradalih oslobodilaca Beograda — Srbija bi priznala značajnu ulogu Crvene armije. A ovako — ispoštovana je forma, a suština za ovu vlast nije bitna. Prevario se Ćaci ako je mislio da je to promaklo Rusima. Zato je prošao tako kako je prošao u Moskvi.
Svaki dan neka nova bruka i sramota. Srpski režim se zapetljao kao pile u kučine i odatle mu nema spasa. Ostavka i novi izbori sa uređenim biračkim spiskovima su jedina nada za Srbiju — ali to Aleks Vuči neće dozvoliti dokle god ne bude našao novi način da se nešto smuva.
Goran Pekarski
