После бурног почетка редовног пролећног заседања Скупштине Србије, ето прође један релативно миран дан, а бура се настави. Власт није издржала притисак опозиције у Скупштини Србије, па је својим нетолерантним понашањем довела до ескалације у сали НСРС.
Да је власт састављена од сличних кадрова, истог квалитета, и у Републици, и у граду, показатељ је и данашња седница Скупштине града. У магновењу, а већ одучени од самосталног размишљања, по устаљеном рецепту, одборници гласају за све оно што прочита председавајући и без укљученог мисаоног дела мозга дижу руке за шта год. Тако су данас механички гласали и за опозициони предлог покрета Крени-Промени. Чудио се председавајући, смејала се опозиција, али то је данак кадровском одабиру и лошим референцама одборника. Што мање да размишљају, а максимално да слушају и да ћуте. То се разбија о главу алфа мужјаку Напредњака који је спроводилац старе идеје „што горе, то боље“. Тако је и Шапић дошао на трон. Видело се да од позитивних карактерних особина не поседује много, али зато поседује велику ароганцију и жељу за моћи. Довољно је да се такви ставе негде и они ће све урадити да ту остану.
Та врста психологије је још одавно заживела. Турци су схватили да, ако желиш да владаш Србијом, мораш поставити неког од њих и тај ће бити гори од било ког Турчина. Тако смо добили Дахије. Немци су изучавали психологију и схватили су да за старешине барака у логорима треба одабрати неке од логораша и то оне најлошије. Они су безпоговорно слушали наређења и спроводили казнене мере горе него Немци и то само из разлога да не би изгубили статус и привилегије. Данас је логика слична, само су времена другачија. На позиције председника по разним нивоима, као и директора, или неког функционера, доводе се они који никада у нормалном друштву не би дошли у прилику да се томе приближе. Они су исто тако свесни своје ограничене интелектуално-стручне моћи и даће све од себе само да остану ту где их је напредњачка поплава избацила. То ову земљу и завија у црно. То је дно које је испливало и које се бори да остане на површини. То је та скрама која не дозвољава да се сунце пробије и да се живот у светлу настави.
Данас смо видели како изгледа када полуумни људи одлучују. Обезбеђење Скупштине града је напало демонстранте испред зграде. Тотални промашај. Они су део, очигледно неке приватне фирме која врши обезбеђивање зграде Скупштине града. Обезбеђују зграду! То значи да физички не дозволе да се уђе у зграду, а не да прескачу ограде и жардињере и да на улици палицама ударају грађане. Није њихово да бију, него да не дозволе улазак. Овакву одлуку нису они донели сами, већ је неко дао наређење. Тај малоумник који је издао такву наредбу је Шапићу ставио „омчу“ око врата. Наравно да, због сировог понашања и огромне ароганције коју исказује актуелни први ватерполиста града Београда, а и због константног наметања своје неприкосновености, сумња пада на њега. Не бих се зачудио да је стварно тако, али и ако није, постоји неко ко је дао наредбу. Верујем да Вучићу ово данас није било по вољи, јер да обезбеђење из приватне фирме, палицама бије народ, то не води у добром правцу. Ово је још једно дизање лествице и корак ка продубљивању јаза између власти и народа. Оног тренутка када Београд буде устао, власт ће морати да оде јер неће бити ни једног места где би могли да буду мирни.
Неки кажу да ће се власт ускоро понашати као власт Слободана Милошевића 9. марта. Сећамо се борних кола, водених топова, сузаваца, али и тенкова на улицама престонице. То, верујте, није паметно. Друга су ово времена. Слободан Милошевић је прескочио 9. март, али дошао је 5. октобар. Ова власт нема такву могућност, али ни толико времена. Ово нису деведесете.
Напредњаци, памет у главу, јер ви сте део овог народа. Ви нисте посебна сорта и ако сада мислите да јесте. Верујте, нисте. Власт је променљива, а ви треба да живите са својим комшијама. Данас сте функционери, али не брините, стара занимања вас чекају. Поново ћете бити лекари, продавци, кројачи, керамичари, фризерке. Гедоре чекају неке од вас, као и шпакле, лопате и роштиљи. Били сте, видели сте, схватили да нисте за то и сада идемо из почетка.
Горан Пекарски
