Sećam se jedne rečenice koja mi je svojevremeno stigla, dok smo kao novinari istraživali imovinsku kartu tadašnjeg predsednika Opštine Grocka, Dragoljuba Simonovića. Glasila je otprilike ovako: „Nećete vi njega nikada skloniti sa mesta predsednika Grocke, ukoliko mu ne pronađete nešto što je ukrao, a nije podelio s vođom. Ovo što istražujete, a što je prijavio, uzalud pišete“.
Ta poruka, cinična ali bolno tačna, odzvanja i danas, možda jače nego ikad. Simonović je, istina, završio u zatvoru. Ali ne zbog imovine koju je gomilao, već zato što je prekoračio granicu koju čak ni ovakav sistem nije mogao da ignoriše. Zapaljena kuća novinara Milana Jovanovića postala je simbol brutalnosti lokalnih moćnika, ali i mrlja na obrazu vlasti koja ih je stvorila i štitila. Tek kada je pritisak postao prevelik, kada su evropski zvaničnici počeli da postavljaju neprijatna pitanja, tek tada je sistem pustio Simonovića niz vodu. Ne zato što je postao manje njihov, već zato što je postao preveliki teret. Predsednik Vučić ga je dugo i uporno branio, relativizovao slučaj, sve dok nije shvatio da mu odbrana nanosi veću političku štetu nego korist.
Danas, nekoliko godina kasnije, gledamo veoma sličan scenario, samo na većoj pozornici. Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, tragedija koja je odnela 16 života, pokrenuo je lavinu hapšenja. Padaju ministri, visoki funkcioneri, ljudi iz samog vrha sistema. Na prvi pogled, reklo bi se – pravna država konačno radi svoj posao.
Ali, šta čujemo od predsednika i provladinih medija? Istu pesmu. To nije borba protiv korupcije, već „tužilački državni udar“. To nije istraga odgovornosti za ljudske žrtve, već napad na državu i na samog predsednika. Ponovo se aktivira poznati mehanizam odbrane: svako ko dirne u „naše“ ljude, zapravo napada vođu i stabilnost Srbije.
Obrazac je zastrašujuće jasan. I u slučaju Simonovića i u slučaju novosadske tragedije, problem nije u činjenici da je neko činio zlodela, krao ili bio odgovoran za katastrofalne propuste. Problem nastaje tek kada ta dela izađu na videlo i kada ih je nemoguće sakriti. Sve do tada, sistem ih toleriše, pa čak i podstiče, sve dok se poštuje onaj nepisani zakon sa početka teksta – dok se plen deli sa kim treba.
Odbrana Simonovića trajala je dok nije izgorela kuća i dok Evropa nije zakucala na vrata. Koliko dugo će trajati odbrana odgovornih za Novi Sad? Možda dok pritisak javnosti ne postane toliko snažan da se više ne može ignorisati. Možda dok neka nova, veća „nadstrešnica“ ne padne i ne ogoli svu trulež sistema do kraja.
Ova hapšenja, predstavljena kao „državni udar“, zapravo su panična reakcija sistema koji gubi kontrolu. Kada tužilaštvo radi svoj posao, to se proglašava pučem. Kada novinari rade svoj posao, pale im se kuće. Poruka je uvek ista: institucije treba da ćute, javnost treba da ćuti. Samo vođa sme da govori.
Ali, kao što je slučaj Simonović pokazao, ničija zaštita nije večna. Istina, spora i često bolna, na kraju ipak pronađe put. Pitanje je samo koliko ćemo spaljenih kuća i srušenih nadstrešnica morati da preživimo dok se to ne dogodi. I hoće li, kada se to desi, iko ostati da podeli plen ili će se sve urušiti zajedno sa vođom.
Željko Matorčević
Naslovna: Ilustracija: Žig info/ veštačka inteligencija
