У Србији са једне стране ниче младост и буја народ, а са друге вене власт. Власт коју је народ изабрао „прерасла“ је демократски начин одласка са власти и не жели чак ни да да могућност избора на којима би, под својим условима, дала народу прилику да им каже шта мисли о њима.
Све је јасније да није само жеља за опстанком на власти оно што је доминантно у овом отпору према народу. Није чак ни могућност губитка привилегија нешто због чега се грчевито држе за сламку. Узрок је, чини ми се, страх од сазнања, откривања и разрешења многих ствари које су се радиле и под каквим условима су се радиле.
Све што је ова гарнитура успела до сада да постигне, и оно чиме се хвалила, осликало се у паду настрешнице у Новом Саду и губитком 16 живота. Ни сам тај догађај, ма колико трагичан био, није изазвао овакав револт. Оно што је уследило после тога, почевши од негирања, лагања, врдања, прикривања, хапшења, пребијања, гажења, ломљења вилица, је оно што је пробудило осећај да је време да се ови склоне. Ова осионост и реторика са симптомима ометености у развоју је увредљива за већи део српске популације.
Када Вучићеви следбеници, које он назива „лојалисти“, пребију некога, када девојци поломе вилицу, када дигну некога на хаубу, или када неки чича извади нож на студенте, онда је то „изазвано“. Нешто касније, ти „изазвани“ јавно, по председнику, постају јунаци. Крвави средњи прст, као одговор на „крваве су вам руке“, постаје симбол власти и напредно уметничко дело. Када тензије мало спласну и студенти се окрену обећању које је сам Вучић дао да ће дати изборе кад год то буду тражили, власт почиње да диже тензије и креће ескалација. Пошаљу оног јадног Милоша Ћација да попије кафу у Студењаку, а он, наравно глуп онако како га је Бог наградио, то послуша, оде. Провокација је наишла на слабу реакцију и, на сву срећу, Милош је прошао добро. Изгледа да је добио ударац у стомак и да је поливен водом, али, по Лончару, то су тешке трауме и посекотине. Скенери, магнети, испитивања, опсервације, праћење, ортопедија, гинекологија, педијатрија, и шта све још, а у ствари само су требали да му осуше мајцу. Највећа опасност по њега је промаја и могућност прехладе. Посадили га у инвалидска колица, а сиромах се примио, па оним својим гласићем тихо препричава ту језу и страх. Занимљив је Лончар, који мало-мало па стави руку на рањеног Вучићевог „јунака“, као да се дубоко саосећа са њим, или га је можда штипнуо за леђа, не би ли се овај још више расплакао или закукао.
Ово хапшење 22-оје младих људи који су оптужени за напад на Вучићевог лојалног ректалног Ћација није ништа друго до застрашивање народа. Да смо сада у другим, прошлим, временима, на пример тридесетих година 20. века, и да смо у Немачкој, вероватно би се ово завршило пред стрељачким стројем, али данас је то мало теже. Европа ће толерисати Вучићу још мало ове игарије, али када схвате да је готов и да неће моћи да испуни обећања, све ће се завршити врло брзо. Као последица свега, биће немогућност добијања азила како у Европи тако и у Русији. Руси му неће опростити прокси трговину оружјем, јер нико више није наиван. Американци су већ љути, а Макрон има проблем са „шалама“ са својим брачним другом. Кинези ће остати челични, а Немци хладни. Можда Венецуела прихвати „амига“, јер тамо га цене и поштују. Када смо већ код Брнабићке, она је заиста утисак, не недеље, него деценије. То и такво лупање и хистерија, о покушајима убистава „наше деце“ и „најбољих међу нама“, је само показатељ у којој је она фрустрацији и каква паника излеће из ње. Она, или он, као и сви они, су своје одсвирали. Питање је само колико ће продужеци трајати, јер штоперица је још код „татка на напредњаци“. Он још не гледа у њу, али зна да му време истиче.
Да завршим са стиховима Доситеја Обрадовића написаним у Бечу из 1804.
„Песме на инсуррекцију Сербијанов“ или Ода Српском препороду, Востани Сербије:
Востани Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала
Сада се пробуди
И Сербље разбуди!
Апел и порука, ове Доситејеве буднице, опет имају смисла.
Горан Пекарски
Насловна: Илустриција-Жиг инфо/ вештачка интелигенција
