Skupljali smo samodoprinose da bi izgradili ulice, uvodili struju, vodu i kanalizaciju. Zajedno smo se veselili , tugovali.. Naši susreti su bili srdačni, i međusobno smo se uvažavali. Disali smo jednom dušom.Vrčin je bio okupan zelenilom i mirisom cveća. Po bogatim pašnjacima su šetale domaće životinje (ovce, krave i svinje). Na vrčinskim vodotokovima domaće životinje su pile čistu i pitku vodu. Čobani su pecali ribu. Košene su livade, a seno ostavljalo za zimu.
Da li je nešto od te lepote ostalo danas? NIŠTA, do jedno veliko NIŠTA. Prolazimo jedno pored drugog i niko se nikome ne javlja. Svi su potišteni i zabrinuti. Nema više dečije graje,smeha i radosti. Sa lica su nestali osmesi. Niko nikome ne poručuje ni dobar dan. Hodaju pognutih glava, svako je u svojim brigama i problemima. Kada se sastanu tri osobe, odmah počinje priča o politici. Ko kojoj stranci pripada, ko je za koga glasao, šta je izjavio tamo neki političar, ko je od njih više pokrao, koji je veći lažov.
Ušla je neka velika zloba u moje sugrađane. Aplaudiraju osobi koja pali kuće, veličaju njegova zlodela, odobravaju krađu i nepotizam. Iz mog rodnog mesta je nestalo sve ono što je bilo lepo i čime smo se svi ponosili. Nema više vode za piće, bistri vodotokovi su pretvoreni u otvorene kolektore, odakle se širi nesnosan smrad. Pored tih kolektora se buše remi bunari, koji u letnjem periodu presušuju. Zelene i cvetne livade su zapuštene i ne mogu se koristiti jer je trava zagađena. Više se ne čuje graja dece, nema druženja ni veselja, ne čuju se prangije već crkvena zvona.
Biblioteka je nestala, tu su se uselili komunalci i penzioneri. Možda su oni budućnost mog rodnog kraja. Matičar je preseljen u Grocku, policija je ugasila odelenje gde smo vadili isprave i registrovali vozila. Predsednik Mesne zajednice nikada nije na radnom mestu, a kada i jeste, radi kako mu se naredi a ne u interesu građana.
Bojim se da više ,,hvalim“ svoje rodno mesto
u kojem se nekada širio miris cveća, a sada se oseća VELIKI SMRAD.
Milan Jovanović
